Tekst: Stefan Cokić

Režija: Tamara Kostrešević

Igra: Branislav Mijatović

Reč reditelja:
U ovoj monodrami polako otkrivamo fragmente života gospodina Kostića i tako sklapamo celovitu sliku o njemu, a sve se dešava neposredno nakon događaja koji značajno utiče na našeg protagonistu i njegovu budućnost. Predstava otvara pitanja o tome šta je potrebno da se desi, kakav sled događaja, da jedan normalan čovek zapadne u ludilo i pravi greške koje će drastično uticati na njegov život. Na šta smo sve spremni kada nam se oduzme ono što nam je najvažnije? Koliko je lako upasti u deluzije i biti u njih potpuno uveren? I pitanje koje je mene najviše interesovalo – da li bi do svega ovoga došlo da se neko odazvao kada je čovek na ivici sloma zvao u pomoć? Smatram da je tema kojom se bavimo relevantna uvek, a naročito sada kada je usled pandemije poljuljano psihičko zdravlje mnogih od nas. Moja nada je da će gledalac posle predstave razmišljati koliko je lako doći do granice bez povratka, i koliko od toga treba da čuvamo i sebe i druge, što se najlakše postiže kroz zdravu i otvorenu komunikciju. Ova predstava je moje prvo profesionalno pozorišno iskustvo, i mislim da sam imala mnogo sreće sa ekipom s kojom sam radila. To su ljudi koji su me čuvali od mog neiskustva, potencijalnih grešaka, ljudi od kojih sam puno naučila i koji su oberučke prihvatili moj način rada, iako se kao reditelj još uvek tražim. Prilika koju mi je pozorište Zoran Radmilović pružilo je nešto što se pamti za ceo život, i nadam se da ću se ovde često vraćati.
Tamara Kostrešević