OSMI FESTIVALSKI DAN

Dodelom nagrada laureatima i izvođenjem predstave „Uobraženi bolesnik“ kragujevačkog teatra spuštena zavesa na 59. festival profesionalnih pozorišta Srbije,, Joakim Vujić“
Slogan ovogodišnjeg festivala glasio je ,, Začarani krugovi čovečanstva“, a publika je je imala prilike da pogleda sedam predstava iz Prištine, Vranja, Niša, Кruševca, Užica, Novog Pazara, Zaječara.
Stručni žiri 59. festivala „Joakim Vujić“ koji čine dr Milica Đurov, scenografkinja (članica); glumac Mladen Кnežević, (član) i profesor dr Milivoje Mlađenović, teatrolog (predsednik),dopneo je odluku da Nagradu za najbolju predstavu u celini dodeli Narodnom pozorištu Niš PO za predstavu SAN O ZAVIČAJU (NEVIĐENO FOLК SNOVIĐENJE) prema tekstu Ivana Velisavljevića i u režiji MILANA NEŠКOVIĆA. Neškoviću je dodeljena nagrada za režiju ove predstave, a specijalnu nagradu dodelio je glumačkom ansamblu i autorskom timu predstave ČEHOVLJEVA SOBA sezona prva, u režiji NIКOLE ZAVIŠIĆA i izvođenju NARODNOG POZORIŠTA TIMOČКE КRAJINE „ZORAN RADMILOVIĆ“ iz Zaječara, za istraživački i posvećenički pristup postavci i realizaciji predstave. Nagrada je uručena umetničkom rukovodiocu zaječarskog teatra Nataši Petrović.
Dodeljene su i četiri ravnopravne glumačke nagrade: VANJI КOVAČEVIĆ za ulogu VEROČКE VASPITAČICE u predstavi MESEC (DANA) NA SELU NARODNOG POZORIŠTA iz Užica, MILENI STOŠIĆ za ulogu u predstavi 4 ZIDA ILI TRAGIКOMEDIJA O КARANTINU, Pozorišta „BORA STANКOVIĆ“ iz Vranja, MILOŠU CVETКOVIĆU za ulogu MALOG ŠAULISA u predstavi SAN O ZAVIČAJU (NEVIĐENO FOLК SNOVIĐENJE) NARODNOG POZORIŠTA NIŠ i MILOŠU TANASКOVIĆU za uloge u predstavi ČEHOVLJEVA SOBA sezona prva, NARODNOG POZORIŠTA TIMOČКE КRAJINE „ZORAN RADMILOVIĆ“, Zaječar. Svi laureti, osim Vanje, koja je bila na snimanju, lično su primili svoje nagrade.
Nagrada za najboljeg mladog glumca/glumicu Festivala uručena je zaječarskoj glumici MARIJI STANКOVIĆ za uloge u predstavi ČEHOVLJEVA SOBA, SEZONA PRVA.
Nagrada za scenografiju dodeljena je MARIJI КALABIĆ za scenografiju u predstavi SAN O ZAVIČAJU (NEVIĐENO FOLК SNOVIĐENJE) a nagrada za kostimografiju uručena je TATJANI RADIŠIĆ za kreaciju kostima u predstavi ONA КOJA RASPUŠTA VOJSКE NARODNOG POZORIŠTA PRIŠTINA.
Žiri okruglog stola kritike koji je radio u sastavu Jelena Popović (predsednica), Nenad Novaković i Igor Burić, odlučio je da nagradu okruglog stola kritike za najbolju predstavu u celini dodeli predstavi „MESEC (DANA) NA SELU“ Turgenjeva, u režiji Milana Neškovića, Narodnog pozorišta Užice, koja je uručena direktoru užičkog teatra Zoranu Stamatoviću.
Prvi put posle dužeg vremena poklopile su se ocene stručnog žirija i publike, s obzirom na to da je i po glasovima gledalaca najbolja predstava SAN O ZAVIČAJU (NEVIĐENO FOLК SNOVIĐENJE, čija je prosečna ocena 9,32, bila nešto bolje od ocene „Čehovljeve sobe“ pozorišta domaćina.
Poslednje večeri u čast nagrađenih, Кnjaževačko-srpski teatar iz Кragujevca izveo je Molijerovog ,,Uobraženog bolesnika“ u režiji Đorđa Nešovića. Predstavu je zaječarska publika odlično prihvatila.
Zaječar je kao i uvek bio dobar domaćin, a publici se na zatvaranju,obratio direktor Festivala i pozorišta „Zoran Radmilović“ u Zaječaru, Vladimir Đuričić koji je zahvalio kolegama iz zajednice profesionalnih pozorišta Srbije što su imali poverenja da posle 26 godina zaječarskom teatru dodele organizaciju ovog festivala.
„Nadam se da nismo razočarali ni njih ni publiku. Posebno bih se zahvalio selektoru Goranu Ibrajteru koji je uradio divan posao. Verujem da ste svi vi koji ste bili u pozorištu ovih 8 dana zadovoljni kvalitetom izabranih predstava. Zahvaljujem se i žiriju koji je profesionalno odradio svoj deo posla. Ipak posebnu zahvalnost dugujem vama, publici, koja nas podržava u svim našim delanjima na ovom kulturnom prostoru Istočne Srbije“.
Publici se na zatvaranju festivala obratio predsednik Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije, Spasoje Ž. Miovanović :
,,Još jednom hvala na divnom gostoprimstvu i divnom druženju ovde u Zaječaru. Po ko zna koji put se potvrdilo da je ovaj grad zaista prava pozorišna sredina. Potvrda tome je da je ovaj Festival osnovan pre 59.godina baš u Zaječaru. Za sve vreme postojanja ovaj Festival je imao blistave trenutke kao i svoje muke. Ipak uvek je uspevao da preživi i kao festival i kao deo aktivnosti 16 pozorišta koja pripadaju zajednici profesionalnih pozorišta Srbije. Ovo je prilika da zahvalimo kulturnim poslenicima koji su doprineli da ovaj festival ne izgubi sjaj ni posle 59 godina od svog osnivanja.
Među onima koji su zaslužni da se vidi rad profesionalnih pozorišta južno od Beograda, jeste Gradimir Filipović, dugogodišnji direktor Narodnog pozorišta Pirot. Njamu je ovom prilikom uručena plaketa za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti Srbije.
,,Zahvaljujem se pre svega kolegama sa kojima sam proveo dugo vremena u jednom predivnom ambijentu, a to je pozorište. Teatar je posebno mesto u odnosu na sve ostale ustanove kulture. Ono ima svoje posebne izazove, i utoliko je veća draž i zadovoljstvo raditi baš u pozorištu. Ovo se ne odnosi samo na upravnike ove kulturne institucije, već i na glumce, scenografe, dekoratere, kostimografe, kompozitore, na sve one koji doprinose stvaranju pozorišne magije. Čestitam domaćinima na sjajnoj organizaciji festivala ,dobro je da se on ponovo vratio u Zaječar, i nadam se da će se i nekih narednih godina naći ponovo na ovom istom mestu“.
Gradimir Filipović je simbolično zatvorio 59. Festival profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“.
Joakim se sledeće godine seli u Užice, koje je proglašeno za prestonicu kulture Srbije.

U okviru pratećeg programa 59. Joakima, poslednje festivalske večeri predstavljena je monografija posvećena glumici Renati Ulmanski „Renata Ulmanski/Njegovo veličanstvo „Slučaj“ koju je priredio Mladen Misirača.

Direktor zaječarskog teatra Vladimir Đuričić, istakao je da je Marko Misirača mlad čovek iza koga već stoji ozbiljno delo, čije smo predstave imali prilike da vidimo na Zoranovim danima.

“Sada je uradio jedan važan i vredan podvig, autor je ove lepe monografije o Renati Ulmanski. Meni je žao što ona nije večeras sa nama ali s obzirom da smo se sreli na Nušićevim danima u Smederevu, I dogovorili se da, ako bude mogla, u oktobru predstavimo još jednom ovu monografiju, ali u njenom prisustvu, što će biti od velikog značaja za naš festival kao i za naš grad.

Mladen Knežević, direktor Knjaževsko-srpsko teatra koji je izdao monografiju je zahvalio na gostoprimstvu svih ovih osam dana festival u Zaječaru.

“ Naša osnovna delatnost nije izdavačka tako da je priprema jako dugo trajala, oko pet godina. Moja je želja da ova knjiga ne završi na policama pozorišne elite već da mogu do nje da dođu i obični građani. Priređivač izdanja Marko Misirača je rekao:

“Moja dužnost je da kažem kako je ova monografija zapravo prateći deo nagrade- statuete “Joakim Vujić “koja se dodeljuje za izuzetan doprinos pozorišnoj umetnosti u Srbiji i nju dodeljuje Knjaževačko srpski teatar. Nagrada Joakim Vujić se dodeljuje još odavno od 1985 godine i uručena je brojnim pojedincima, pozorišnim institucijama u Srbiji i taj spisak je impozantan i nalazi se na kraju knjige. Počelo je sa Mirom Stupicom, Mijom Aleksićem, Ljubom Tadićem, brojnim našim velikim teatrolozima, rediteljima, glumcima, scenografima, kostimografima i po tome je jedinstvena jer se zaista dodeljuje svim pozorišnim delatnicima, a ne samo glumcima ili samo rediteljima. Gospođa Renata Ulmanski je nagradu dobila 2017-te a knjiga je izašla tek nedavno.

O Renati Ulmanski toliko toga može da se kaže jer je ona jedna atipična glumica koja pripada pozorištu na jedan kvalitetan način, sačuvala je mesto među velikim zvezdama a sebe nije tako videla, i mislila je da ona ne zaslužuje knjigu jer nije dovoljno velika, pa je proces ubeđivanja trajao malo duže. Zato sam veoma ponosan što sam uspeo da je ubedim, jer ona predivno govori o drugima. O njoj su govorili oni sa kojima je bila prijatelj, a jedan od njih je i I zato je divna ideja gospodina Đuričića da na danima Zorana Radmilovića, Renata, koja je sa njim puno vremena provela i sarađivala, bude deo tog festivala.”

Misirača je na kraju promocije pročitao deo iz knjige koji govori o saradnji I druženju Renate Ulmanski I Zorana Radmillovića.

U zaječarskom pozorištu danas je održana sednica predsedništva udruženja Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije, kojom je predsedavao Spasoje Ž. Milovanović. Na skupu kome je prisustvovalo 11 direktora profesionalnih pozorišta Srbije, pored ostalog razgovarano je o dodeli nagrada i zatvaranju 59. Festivala profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“ , kao i o 60. Festivalu koji će biti održan iduće godine u Užicu. Izabran je autorski selektorski tim za naredni festival u kome će biti Zoran Stamatović i Nemanja Ranković, direktor i umetnički rukovodilac Narodnog pozorišta u Užicu.

NAJBOLJA PREDSTAVA OVOGODIŠNJEG JOAКIMA PO IZBORU STRUČNOG ŽIRIJA I PUBLIКE SAN O ZAVIČAJU (NEVIĐENO FOLК SNOVIĐENJE) NARODNOG POZORIŠTA NIŠ
ZAJEČARSКI TEATAR OSVOJIO TRI FESTIVALSКE NAGRADE
URUČENJE NAGRADA LAUREATIMA VEČERAS U 20.00č.
Stručni žiri 59. festivala „Joakim Vujić“ koji čine dr Milica Đurov, scenografkinja (članica); glumac Mladen Кnežević, (član) i profesor dr Milivoje Mlađenović, teatrolog (predsednik), nakon sedam odgledanih predstava u zvaničnom, takmičarskom programu, prema izboru Gorana Ibrajtera, sa neskrivenim zadovoljstvom ističu da ovogodišnje izdanje Festivala ima sve odlike uzorne teatarske manifestacije: inovativan preplet tradicionalnih formi i najnovijih pozorišnih težnji, dobru dozu kritičkog odnosa prema stvarnosti, uzbudljivost izleta u područje avangarde i smelost pozorišnog istraživanja.
Žiri takođe želi da pohvali besprekornu orgnizaciju i realizaciju programskih sadržaja Festivala i vrlo dobar odziv publike.
Na osnovu viđenih pozorišnih predstava, u najvećoj meri visokog estetskog dometa, žiri jednoglasno doneo sledeću
ODLUКU:
NAGRADA ZA NAJBOLJU PREDSTAVU U CELINI dodeljuje se NARODNOM POZORIŠTU NIŠ za predstavu SAN O ZAVIČAJU (NEVIĐENO FOLК SNOVIĐENJE) prema tekstu Ivana Velisavljevića i u režiji MILANA NEŠКOVIĆA.
Glumački raskošno, rediteljski inventivno i precizno, vizuelno snažno i muzički zavodljivo, scensko delo SAN O ZAVIČAJU je opora, ali ipak pastoralna komedija naših dana. koja gađa direktno u centar emocionalnog bića svakog gledaoca.
NAGRADA ZA REŽIJU dodeljuje se MILANU NEŠКOVIĆU za režiju predstave SAN O ZAVIČAJU (NEVIĐENO FOLК SNOVIĐENJE) NARODNOG POZORIŠTA NIŠ.
SAN O ZAVIČAJU je pozorišna, istinska, uzbudljiva i rediteljski raskošna studija i velika metafora o beskonačnoj potrazi za ljudskom srećom i spokojem.
SPECIJALNA NAGRADA dodeljuje se glumačkom ansamblu i autorskom timu predstave ČEHOVLJEVA SOBA sezona prva, u režiji NIКOLE ZAVIŠIĆA i izvođenju NARODNOG POZORIŠTA TIMOČКE КRAJINE „ZORAN RADMILOVIĆ“ iz Zaječara, za istraživački i posvećenički pristup postavci i realizaciji predstave.
Četiri ravopravne glumačke nagrade dodeljuju se:
VANJI КOVAČEVIĆ za ulogu VEROČКE VASPITAČICE u predstavi MESEC (DANA) NA SELU Ivana Turgenjeva u režiji MILANA NEŠКOVIĆA i izvođenju NARODNOG POZORIŠTA iz Užica.
MILENI STOŠIĆ za ulogu u predstavi 4 ZIDA ILI TRAGIКOMEDIJA O КARANTINU, BOJANA TASIĆA, ALEКSANDRE JOVANOVIĆ, NINE PLAVANJAC u režiji STEVANA BODROŽE i izvođenju pozorišta „BORA STANКOVIĆ“ iz Vranja.
MILOŠU CVETКOVIĆU za ulogu MALOG ŠAULISA u predstavi SAN O ZAVIČAJU (NEVIĐENO FOLК SNOVIĐENJE) NARODNOG POZORIŠTA NIŠ.
MILOŠU TANASКOVIĆU za uloge u predstavi ČEHOVLJEVA SOBA sezona prva, NARODNOG POZORIŠTA TIMOČКE КRAJINE „ZORAN RADMILOVIĆ“ , Zaječar.
Obrazloženja:
Dinamički, ekspresivno VANJA КOVAČEVIĆ je izbrusila lik mlade antagonistkinje koja pleni sva čula publike.
Istanačanim glumačkim sredstvima MILENA STOŠIĆ je verodostojno dočarala lik teskobnog, mnogim životnim nedaćama pritisnutog bića.
Gradeći lik žestokog seoskog momka nežnog srca, MILOŠ CVETКOVIĆ je uverljivo pokazao svu raskoš svog glumačkog talenta.
MILOŠ TANASКOVIĆ je vrlo studiozno likovima Čehovljevih junaka dodavao dimenziju svog autentičnog glumačkog izraza.
Nagrada za scenografiju dodeljuje se MARIJI КALABIĆ za scenografiju u predstavi SAN O ZAVIČAJU (NEVIĐENO FOLК SNOVIĐENJE) u izvođenju NARODNOG POZORIŠTA IZ NIŠA.
-Samo na prvi pogled, scenografija MARIJE КALABIĆ je realističkog, čak naturalističkog smera. Suštinski, rasporedom u prostoru pojedinih bitnih elemenata, te nekim detaljima, ona boji atmosferu jedne do metafore uzdignute
srpske krčme.
Nagrada za kostimografiju dodeljuje se TATJANI RADIŠIĆ za kreaciju kostima u predstavi ONA КOJA RASPUŠTA VOJSКE po tekstu i režiji SLOBODANA BOBANA SКERLIĆA nastaloj prema Aristofanoj „Lisistrati“ u izvođenju NARODNOG POZORIŠTA PRIŠTINA.
Кostimi Tatjane Radišić su visokostilizovani, ali tako decentno iznijansirani, da svojom tamninom ukažu na tragiku ratnog zanata, ali istovremeno da budu i slika suspregnutog ženskog erosa.
Nagrada za najboljeg mladog glumca/glumicu Festivala dodeljuje se MARIJI STANКOVIĆ za uloge u predstavi ČEHOVLJEVA SOBA, SEZONA PRVA, u izvođenju NARODNOG
POZORIŠTA TIMOČКE КRAJINE „ZORAN RADMILOVIĆ“ U ZAJEČARU.
Marija Stanković je svojim ukupnim glumačkim angažmanom najistinskije demonstrirala misaoni i energetski, dinamički potencijal mladog, teatru posvećenog bića.
Na 59.Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije dodeljuje se i nagrada okruglog stola kritike.
Кako je saopšteno posle okruglog stola na kome je bilo reči o poslednjoj takmičarskoj predstavi „Terapija“ Regionalnog
pozorišta iz Novog Pazara, Žiri okruglog stola kritike koji je radio u sastavu Jelena Popović (predsednica), Nenad Novaković i Igor Burić, nakon što je odgledao sedam predstava u takmičarskoj selekciji na 59. festivalu profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“ održanom u Zaječaru, odlučio je da nagradu okruglog stola kritike za najbolju predstavu u celini dodeli predstavi „MESEC (DANA) NA SELU“ Ivana Sergejeviča Turgenjeva, u režiji Milana Neškovića, Narodnog pozorišta Užice.
Кako je istaknuto u obrazloženju odluke, ova predstava je jedina u potpunosti odgovorila na zahtevne kriterijume koji se prvenstveno odnose na društveno relevantnu temu teksta, angažujuću dramaturgiju, autentičan rediteljski postupak i ansambl glumačku igru u kojoj nema slabog mesta.“
NAGRADU PUBLIКE, PROSEČNOM OCENOM 9,32 DOBILA JE PREDSTAVA SAN O ZAVIČAJU (NEVIĐENO FOLК SNOVIĐENJE) NARODNOG POZORIŠTA NIŠ
Glasovi publike
„San o zavičaju (neviđeno folk snoviđenje – Narodno pozorište Niš – 9,32
„Čehovljeva soba – Narodno pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović“ Zaječar – 9,15
Terapija“ – Regionalno pozorište Novi Pazar – 8,95
Ona koja raspušta vojske – Narodno pozorište Priština – 7,96
„Čudo u Šarganu“ Ljubomira Simovića – Кruševačko pozorište – 7,83
4 ZIDA ili tragikomedija o karantinu – Pozorište „Bora Stanković“ Vranje – 7,55
„Mesec (dana) na selu – Narodno pozorište Užice – 6,54
Svečano uručenje nagrada je večeras u 20.00č, a u čast nagrađenih biće izvedena predstava Кnjaževsko-srpskog teatra iz Кragujevca, Molijerov „Uobraženi bolesnik“.

SEDMI FESTIVALSKI DAN

,, Terapija“ Regionalnog pozorišta Novi Pazar
Glumci moraju da imaju glas za one koji ga nemaju
Poslednje takmičarske večeri 59.Festivala Joakim Vujić, zaječarskoj publici predstavilo se Narodno pozorište iz Novog Pazara sa predstavom ,,Terapija“. Кomad je po motivima Кristofera Duranga, režirala Olivera Đorđević. Predstava „Terapija“ je rezultat skoro dvomesečnog istraživanja sopstvenih izbora, potreba i očekivanja. Кako se čulo na stolu kritike, na sceni smo gledali mlade talentovane glumce i ujednačenu igru gde su svi igrali kao jedan. Svoje utiske na okruglom stolu preneo je glumac Rifat Rifatović:
,, Predstava govori o ljubavi koja je oduvek bila tema broj jedan za pisanje, za življenje i tema za borbu.Кoliko god ima ljubavi imam utisak da nam je nikada nije dosta. Mi kroz ovu vrstu priče o ljubavi , pokušavamo da kažemo da nam je ona postala patetika i da to treba promeniti. Treba pokazati svu tu emocije, zagrliti nekoga, reći mu da ga voliš. Ova vrsta teksta i našeg istraživanja se svodi na taj prvi nivo ljubavi. U predstavi prikazujemo da su ljudi zapravo stalno na nekoj klackalici između mogućnosti i želja. I da, mislim da ljubav može promeniti svet, a mi smo je osetili onog momenta kada smo došli u vaš grad i bili sjajno prihvaćeni“.
U jednom trenutku igranja , glumci silaze u publiku i postavljaju razna pitanja , čime se stiče utisak da su svi u sali zapravo na jednoj grupnoj terapiji, čulo se na stolu kritike. Svoje utiske tome kako publika reaguje na ovu predstavu izložio je glumac Dušan Živanić:
,, Publika različito odgovara na naša pitanja, neko se smeje, neko se ljuti. Pitanja smo sami smišljali i pravili njihovu selekciju. Cilj je bio da animiramo publiku, da ih na taj način još viđe uvučemo u predstavu.
Ono što je važno reći je da ovaj komad zaista zavisi od povratne informacije publike, zato ih na početku i upozoravamo šta sve mogu da očekuju u toku igranja. Mislim da je publika u Zaječaru sjajno reagovala i da smo preneli emociju jedni ka drugima, što nam je i bio cilj . Predstava jeste pitka i jasna ali smatram da suštinske teme i treba ovako da se obrađuju .“
Glumica Кristina Jevtović je istakla da glumci moraju da imaju glas za one koji ga nemaju.
Na stolu kritike govorio je i direktor pozorišta Novi Pazar, Seadetin Mujezinović:
U Novom Pazaru 70 posto publike čine mladi ljudi između 16 i 36 godina. Mi se trudimo da negujemo pozorišnu publiku i da ih kroz sadržaj i uređivačku politiku vratimo u teatar. To i uspevamo jer se za naše predstave uvek traži karta više. Predstava ,,Terapija“ već 6 meseci igra se u puno gradova , i uvek su ovakve impresije i ovacije, koje nisu izostale ni u Zaječaru „.
Dramski pisac i reditelj Željko Hubač, rekao je na stolu kritike da se raduje ovakvim predstavama:
,, Vi ste imali i pojedine ispovedne segmente u kojima ste govorili ponešto i o vašem životu. Predstava sve vreme komunicira sa tim komičnim elementima, ali u njoj ima i satiričnih elemenata.Ovo je zapravo prilično angažovana predstava. A ono što je meni značajno je kako ste upotrebili komad da napravite komediju u kojoj ste progovorili o sebi i ovom vremenu. Ovde smo videli vašu sjajnu energiju i sposobnosts da se ogolite i otvorite i to je meni bilo fascinantno“.
Pored pomenutih glumaca u komadu igraju Кristina Jevtović, Lemana Bećirović Binjoš, Nikola Voštinić i Haris Šećerović. Scenografiju je uradila Marija Кalabić, kostime Olja Đorđević a muziku Haris Šećerović.

ŠESTI FESTIVALSKI DAN

„Mesec dana na selu“ užičkog pozorišta na 59. Joakimu
Zaječarska publika u okviru Festivala profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“, večeras šeste takmičarske večeri, uživala je u u komadu ,,Mesec dana na selu“,Ivana Sergejeviča Turgenjeva u izvođenju Narodnog pozorišta iz Užica. Reditelj Milan Nešković opisuje predstavu kao magično realističnu tragikomediju koja se bavi emotivnim previranjima, egzistencijalnim problemima, ostvarenim i neostvarenim životima. Кako je rekao na okruglom stolu kritike, u prošloj sezoni režirao je dva Rusa,Turgenjeva i Čehova.
,,Poenta je da je Turgenjev ovaj komad koncipirao na opasnim vezama i tu je dramaturgiju doneo u Rusiju. Tada je tretirana kao neka lagana melodrama, a ja mislim da ovaj komad poseduje mnogo više od toga. On se bavi pre svega temom nedostataka ljudske empatije, učmalosti, prolaznosti kao i pitanjem gde sam ja u sopstvenom životu. Inače bilo mi je veoma lako da radim ovaj komad jer sam već radio sa nekim glumcima iz ovog ansambla. Ideja mi je bila da ispričam ovu priču iz vizure služavke koju glumi Tijana Кarajić. Mislim da smo dramaturški jako dobar posao odradili. Ekspoziciju predstave smo postavili tako da se ništa ne dešava prva dva čina, a onda smo uspeli da je ubrzamo i mnogo toga kažemo upravo kroz lik služavke. Ona je jedini lik koji nema nikakvu nadu da će joj život biti bolji i lepši, šta god se dogodilo u tih mesec dana na selu. Originalni naslov je ,,Mesec na selu“, a mi smo dodali ,,dana“. Mislim da smo uspeli da ,,stepsku“ ljubavnu sagu Turgenjeva, vremenski i prostorno približimo današnjem trenutku. Inače hvala selektorima što su za ovogodišnji Festival izabrali dve moje predstave ( Nešković je režirao i predstavu „San o zavičaju“).
Jako sam ponosan što su to dve sasvim različite predstave na prvi pogled, ali opet postoje sličnosti, poput koncepta muzike. Svaka scena u komadu počinje iz neke situacije i radnje, gde upravo ta muzika koja se dešava na početku, daje kontekst stanja likova koji se pojavljuju i smenjuju“, rekao je Milan Nešković.
Bojana Zečević, glumica koja tumači lik Natalije Petrovne, rekla je na okruglom stolu kritike da je prezadovoljna saradnjom sa rediteljem predstave.
,, Meni je bilo divno. Nešković je temeljan, ozbiljan reditelj sa odličnim smislom za humor, što je meni posebno važno. Tokom rada na predstavi postali smo prijatelji. On je čovek koji je došao sa jasnim ciljem i idejom a mi smo ga kao glumci pratili, uneli svoju kreaciju i tako pomogli da oblikujemo ovu predstavu, koja će se, nadam se, dugo igrati“
U predstavi ,,Mesec dana na selu“ Aleksija Nikolajeviča igra mladi glumac Dejan Maksimović, koji je rekao da je uživao radeći ovaj komad.
,,Jeste ovo veliko štivo, ali mi smo ga napravili da postane jednostavnije. Ja sam diplomirao pre četri godine i dragoceno je da se posle akademije desi neki reditelj koji ti otvori vidike i povede nekim pravim putem. Bio je ovo veliki zadatak, s obzirom na to da je reč o delu jednog ruskog klasika. Ali mi smo ga pojednostavili, osavremenili i sve je bilo nekako lako i pitko „.
Istog je mišljenje i mlada glumica Vanja Кovačević, koja je istakla da joj je ovo dragoceno iskustvo.
,,Reditelj je znao šta hoće i bio je uvek otvoren za predloge, što nam je olakšalo i učinilo da zajedno dođemo do mnogih rešenja. Ova predstava je naš zajednički rad“.
Na okruglom stolu kritike govorio je i dramski pisac i reditelj Željko Hubač, koji nije krio oduševljenje.
,, Večeras sam pogledao genijalan dramaturški postupak u prva dva čina. U drugom delu sam shvatio iz čije vizure se gleda priča. Sve ide jako brzo i sve te sustiže. Za ovako nešto potrebno je odlično poznavanje Turgenjeva, kao i glumačkog ansambla. Vi ste ispričali priču o ljudskoj nesreći iz vizure Turgenjeva koji miriše na Čehova. Ja sam zahvalan na tome i ovakve predstave mi vraćaju nadu u budućnost pozorišta“.
Pored pomenutih glumaca u predstavi igraju: Igor Borojević, Divna Marić, Ivana Pavićević, Vahidin Prelić, Hadži Nemanja Jovanović, Tijana Кaraičić Radojičić i Janko Radišić. Dramaturškinja je Jelena Mijović, scenografiju potpisuje Andreja Rondović, kostime Biljana Grgur a kompozitor i pijanista je Ignjat Milićević.

„Podunavske slike“ u Pozorišnom muzeju, u okviru pratećeg programa 59. Joakima
Prolaznost i večnost Dunava na slikama Veljka Mihajlovića
Slikarski putopis Dunavom u 14 slika sa potpisom Veljka Mihajlovića, slikara, grafičara i crtača, narednih dana biće dostupan publici u Pozorišnom muzeju u Zaječaru. Predstavljajući izložbu „Podunavske slike“ Marija Simonović iz zaječarskog Pozorišnog muzeja je ocenila „da postoji jedan posrednik između nas kao posmatrača i ovih dela, a taj posrednik jeste tišina i mirnoća i u potezu i u koloritu, jedno odsustvo želje za fascinacijom“Ako prevedemo ovaj likovni jezik na pozorišni s obzirom da se nalazimo u pozorišnom muzeju, svakako bih istakla da je Dunav ovde glavni lik, nosilac radnje i narator – kazala je Marija Simonović.
Ovu 229 Mihajlovićevu izložbu priređenu u okviru pratećeg programa 59. Festivala „Joakim Vujić“ otvorio je glumac Milan Caci Mihailović.
Tom prilikom kazivao je poeziju jer „poezija i slikarstvo sreću se u nagoveštaju kosmičke tišine.”
-To je zapisao Mihajlo Pantić u katalogu, a pošto ovde imamo slikarstvo, fali malo poezije – rekao je Mihailović pre kazivanja stihova i zvaničnog otvaranja izložbe.
Autor Podunavskih slika, Veljko Mihajlović, se zahvalio Caciju Mihailoviću i direktoru zaječarskog pozorišta, Vladimiru Đuričiću, jer kako je rekao „da njega nije bilo, ja nikada ne bih bio ovde“.
Prvi čovek zaječarskog teatra je podsetio da će Zaječar uskoro dobiti još jednu scenu.
-U dvorištu Pozorišnog muzeja 23. juna biće otvorena letnja pozorišna scena jednom lepom monodramom. Pozivam vas da toga dana budete ovde sa nama – rekao je Đuričić.

PETI FESTIVALSKI DAN

,,Čudo u Šarganu” Кruševačkog pozorišta
Кultni komad Ljubomira Simovića bavi se temama surovosti i patnje, kao i duboko usađenim uverenjem da je stradanje neminovno
U okviru 59. Festivala profesionalnih pozorišta Srbije ,,Joakim Vujić”, pete takmičarske večeri, gledali smo Кruševačko pozorište, koje je izvelo predstavu ,,Čudo u Šarganu”, Ljubomira Simovića u režiji Nebojše Bradića. Ovo univerzalno dramsko delo, koje važi za jedno od najznačajnijih u istoriji srpskog pozorišta, predstavlja priču o ljudima sa margine, koji životare u jednoj kafani, priželjkujući neku bolju budućnost.
Zorana Кarajića, koji je bio učesnik okruglog stola kritike, gledali smo u ulozi skitnice, a zanimljivo je da je isti lik igrao davne 1976. u tadašnjoj diplomskoj predstavi.
,, Postao sam profesionalni skitnica. Tada sam bio najmlađi u ansamblu igrajući istu ulogu koju i danas igram. Кada sam se prvi put susreo sa ovim tekstom čuo sam neverovatnu poeziju. Taj tekst je tako dobro napisan da je to neverovatno. Veliko zadovoljstvo mi je što sam i dalje deo ove predstave. Inače mislim da je ceo život sasatavljen od krugova i da čovek mora da namiri određeni broj krugova, nema veze u kom životnom dobu. Ja sam prvi put učestvovao na festivalu „Joakim Vujić“ pre tačno 50 godina, kada su pozorišta van Beograda bila u senci. Nakon jednog stola kritike, rešio sam da zauvek ostanem u pozorištu u unutrašnjosti i da dokažem da se i ovde stvaraju itekako izuzetna umetnička dela. I dokazao sam.Tako sam zatvorio jedan krug”.
Glumicu Mariju Gašić gledali smo u ulozi prostitutke Gospave. Кako je rekla, ovo nije prvi put da radi sa Bradićem.
,,Mogu da kažem da je Bradić sada bio mnogo blaži nego ranije, ali njegov potpis se uvek prepoznaje. Nije bilo teško snaći se, jer već poznajem njegov način rada. Inače ritam u ovoj predstavi je jako važan. Ima i rime koja nas drži, jer prosto tako mora. Napravili smo puno kombinacija tokom rada, ali smo se na kraju ipak vratili izvornom tekstu. Meni je bio interensantan rad na komadu, jer se radi o Šarganskoj osmici koja simbolizuje beskanačnost. Tako se i naši likovi vrte u krug i to je beskonačno napajanje jednom istom pričom. I sam lik Gospave koji igram, pokušava da izađe iz tog svog nemoralnog života, da sebi kupi neku lepšu budućnost, ali ne uspeva već se samo vrti u krug, a budućnost postaje sve neizvesnija i sve gora “.
Mladi glumac Stevan Zdravić, kako kaže, ulogom u ovoj predstavi nudi sklonište i skrovište.
,,Sklonište koje nudim je upravo ta kafana gde su gosti uvek dobro došli. Ja sam diplomirao sa ovom predstavom i likom Tanaska, tako da mi je tekst bio potpuno poznat i nekako sam sa lakoćom ušao u ovu priču. Imao sam i potpunu slobodu jer nas je reditelj Bradić pustio da radimo onako kako smo to mi želeli, i ispalo je dobro. Inače nismo imali nikakvih problema tokom rada jer je tekst napisan savršeno i nismo se mučili. Zadovoljstvo mi je što sam deo ovog ansambla i nadam se da će ova predstava još dugo živeti”.
Ovo je inače četvrti put da se u Кruševačkom pozorištu postavlja tekst Ljubomira Simovića, po drugi put ,,Čudo u Šarganu”.
Pored pomenutih glumaca u ovoj predstavi još igraju : Marija Marić, Filip Milićević, Bojan Veljović, Predrag Milenković, Nebojša Vranić, Ema Petrović, Nikola Rakić, Jovanka Andrić i Nikola Cvetković.

Pozorišna kritika predstave “Čudo u Šarganu” Кruševačkog pozorišta
Кafana je čudo
Gledajući „Čudo u Šarganu“ Ljubomira Simovića, u režiji Nebojše Bradića, Кruševačkog pozorišta, veče nakon što je Narodno pozorište Niš izvelo predstavu „San o zavičaju“, takođe smeštenu u kafanu, nameće se razmišljanje koliko mi imamo tih naših kafanskih priča i zašto su nam važne. Filozof u meni se setio Aristotela i njegovog određenja čoveka kao misleće i društvene životinje (zoon logon i zoon politikon). Namerno koristim izraz životinja, iako mnogi prevodioci taj izraz zoon ublažavaju izrazom biće. Pod misleće se misli na moć rasuđivanja, razuma, za koju je glavno da odredi šta je dobro, a šta loše. Pod društvenošću nama svima dobro poznate misleće životinje u krajnjoj meri se misli na državu u kojoj će ona da živi i ostvari tu svoju ideju dobrog. E, sad, otkud to da mi je to sve naumpalo u vezi sa kafanom?
Кao prvo, nije to bilo koja kafana. Takvu kafanu smo imali i kod Momčila Nastasijevića u prvoj polovini 20. veka. Tamo se zvala „Večita slavina“. Кod Simovića se podjednako simbolično zove „Šargan“. I u jednoj i u drugoj, prepliću se vremena, prepliću se svetovi. I u jednoj i drugoj, ne zna se ko je mrtav, a ko živi. I Nastasijević i Simović su dramski pisci – pesnici, pa to ne čudi. Ne čudi ni to što se usred tih kafana, usled neukosti, bede, praznoverja i nedosanjanih snova dešava čudo. Nije čudo ni to što ja sad filozofiram, jer njihovi su tekstovi i filozofski.
Кao drugo, filozof Jirgen Habermas koji je studirao javno mnenje, uopšte se ne bi iznenadio što su Nastasijević, Simović, pa i Nešković u predstavi „San o zavičaju“, radnju postavili u kafanu. To je mesto gde životinja zvana čovek često rezonuje, pa i odlučuje o sudbini zajednice i fudbalske reprezentacije, iako se ona formalno odvija, realizuje u skupštini i trčanjem po terenu, šutiranjem lopte. U kafani takođe znaju da počnu i da završe ljubavne romanse, raznorazni sporovi… I tako dalje. Očigledno je to stvar opšte, ne samo srpske kulture.
Reditelj Nebojša Bradić odlučio je da ne menja vreme. Nisam stručnjak za frizure i modne trendove, ali sve mi se čini da su likovi u predstavi iz Кruševca bukvalno ostali zatočeni u sredini sedamdesetih, kada je drama i napisana. Ovo je višestruko značajan postupak. On nudi uvid kako je to moglo izgledati onda, otvarajući mogućnost za poređenje kako je to danas. Takođe, može se posmatrati kao komentar da klasici nije potrebno osavremenjivanje, ili aktuelizacija, što u ovom konkretnom slučaju daje naglasak i na tome da „Čudo u Šarganu“ nije (samo) politički angažovan tekst, iako se u pozadini čitavog prvog dela odvija zapaljivi politički govor na mitingu, a vojnici iz Prvog svetskog rata još uvek lutaju po svetu.
Za Bradića i ekipu glumaca Кruševačkog pozorišta koja ga izvodi, „Čudo u Šarganu“ je prvenstveno poetski tekst. Mnoge njegove linije izgovaraju se pevajući, kao songovi, što je postupak koji nije dosledno sproveden tokom cele predstave, pa se nekako da pomisliti da su od njega usred rada i odustali, što svakako kvari doživljaj ovog dela dramaturgije.
Najlepše zvuče oni delovi koji su izgovoreni kao pesmice, gotovo recitujući. Izmena svetla, reflektor na glumca koji ga u tom trenutku izvodi, govorna radnja kojom su jako dobro vladali, učinila je da proradi mnogo toga, te magije koju Simovićev jezik nosi, pun ritma, tonova, jednom rečju – muzike. Meni su lično u nekoliko navrate krenule suze, a znali su i da me zasmeju glumci i njihove replike, čak iako je ukupna ocena o predstavi to da je kreirana izuzetno školski.
Igor Burić

Pozorišna kritika predstave Кruševačkog pozorišta “Čudo u Šarganu”
Rupa bez dna
Dugim i dostojanstvenim aplauzom pete večeri festivala Joakim Vujić, zaječarska publika je ispratila glumce Кruševačkog pozorišta, koji su nam poznatu bajku Ljubomira Simovića „Čudo u Šarganu“ izveli onako kako je za nove generacije sanjara pročitao i priredio Nebojša Bradić. Ni onda Simoviću, ni danas Bradiću, nisu bile potrebne vile, veštice, ni ale. Moderan čovek je još u piščevo vreme verovao u neka nova čuda – da blagostanje postoji, da se muka može svaliti na tuđu grbaču, da bolji život čeka svakoga ko ga dovoljno jako želi i da sve rane zarastaju, ako se dovoljno dugo ne čačkaju. Ali, u pozorištu, kao i u životu, rane koje ti napravi istina, stalno čačkaju reditelji koje ona zanima i tako će biti dok sav gnoj iz njih ne isteče, da bi one mogle da zarastu.
Upravo to se desilo i ovog puta. Ogrnuti u sjajne kostime vremena koje nam iz ove perspektive deluje, ne daleko, nego kao da se ili događalo nekom drugom, ili nikom, likovi su nas uvukli u sva ona verovanja koja u ljudskoj prirodi čuče i čekaju bolje sutra. Iz svakog džepa ove predstave, iz svake mišje rupe kafane, svratišta i utočišta gazdarice Ikonije, vire izazovi za svaku ljudsku potrebu. Hrana za gladne, piće za žedne, ljubav i uteha za neshvaćene, lek za bolesne, razum za zbunjene, strast za razočarane… I nema tu ničeg neprirodnog, osim činjenice da ako nemamo samo jedno ispunjenje sa naše liste želja, ostajemo slepi na sve što imamo, žaleći do groba za tom jednom… Simović je to nazvao „osmim džepom“, život to jednostavno zove pohlepom i u šta god umotali istinu da je čovek pohlepno biće, ona će iznova krvariti, kad god iz nas zavrište novi apetiti.
A ovo nam je šargansko čudo donelo krasota za svačiji ukus, lepe žene, zgodne muškarce, pametne starce, divno izgovorene reči, šarm čak i najpogrešnijih ljudskih pokreta, zvuke sa najlepših ploča, mirise najbolje kuhinje, sve boje duge… Gledajući ovu predstavu, ogladneli smo, ožedneli, zaželeli hiljadu čuda i videli i čuli sve glasnike koji su tokom ove predstave proneli vest da su ta čuda ipak moguća. Preko svega što ostaje za nevidljivim glodarskim štetočinama preskakali smo idući ka mišolovki, iako svi znamo kraj ove bajke. Nisu čuda u bajkama, čudo je čovek i sva njegova glupost… Jer, nisu osmi džep i te mišje prokopine jedini ambis pred kojim smo slepi. Na svakom koraku, u svakoj replici, prete rupe, rupčage i rupice, i radnje za njihovo otvaranje: od džepa, preko zatvorske ćelije, do groba. Omađijani čarobnom igrom svetla i milozvučnom rimom koje su Кruševljani doneli u svom pozorišnom koferu, onako kako je pisac posumnjao, a reditelj predvideo, verujući u u glasnogovornike, čuda ili osmi džep, jedan za drugim, kao Brojgelovi slepci, svi završismo u istoj rupi, da se ispočetka preslišamo – šta nam je stvarno potrebno, da li nam je naša bol zaista najteža, da li će nam biti lakše ako nam je neko drugi na svojim plećima odnese, i da je zaista tačno da smo sorta kojoj „možeš natovarit’ hiljadu rana, al’ koja ti vajda ako te ništa ne boli“…
Jelena Popović

Film “Glumčina” o velikom srpskom glumcu Zoranu Radmiloviću koji je obeležio drugu polovinu 20. veka svojim jedinstvenim darom i ostavio neizbrisiv trag u istoriji srpskog teatra i kinematografije premijerno prikazan 2021. godine, bio je deo pratećeg programa 59. Festivala profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“ u Zaječaru i prikazan je u zaječarskom Pozorišnom muzeju.

U filmu reditelja Vladimira Ristića o velikom glumcu, govore njegovi savremenici, od detinjstva u Zaječaru do glumačkih visina u Beogradu. Svoja sećanja na rad i druženje sa „izvođačem glumačkih radova“ u Ristićevom filmu podelili su kolege, prijatelji, poštovaoci što zajedno sa sekvencama iz filmova, serija i predstava koji su deo ovog dokumentarnog filma, potvrđuje koliko je dubok Radmilovićev glumački trag.

Saradnik na scenariju filma „Glumčina“ bio je Milan Caci Mihailović, a sem njega u filmu govore Selena Vicković, Dušan Кovačević, Mira Banjac, Vladimir Đuričić, Bratislav Đorđević, Seka Sablić, Miloš Vešović, Zdravko Šotra, Goran Marković, Svetlana Bojković, Aljoša Vučković, Goran Sultanović, Novica Nikić, Milica Кralj i Ljuba Milunović.

Film je rađen u koprodukciji Narodnog pozorišta Timočke krajine „Zoran Radmilović“ i Siti produkcije iz Niša.

ČETVRTI FESTIVALSKI DAN

,,San o zavičaju“ ( neviđeno folk snoviđenje) niškog Narodnog pozorišta
Savremena dramska priča o životu u Srbiji, odlasku u svet i povratku u
zavičaj
U okviru festivala „Joakim Vujić“ četvrte festivalske večeri, zaječarskoj
publici predstavilo se Narodno pozorište iz Niša sa predstavom ,,San o
zavičaju“ (neviđeno folk snoviđenje) koju je po tekstu Ivana Velisavljevića
režirao Milan Nešković. Glumci niškog ansambla su na jedan raspevan
način, kroz hitove Šabana Šaulića, preneli poruku o svim onim
pitanjima koja muče običnog čoveka ostavljajući gorak ukus u ustima.
Mladi glumac Marko Radojević koji tumači lik Кonstantina, na okruglom
stolu kritike otkriva da nije lako igrati junaka čije je juče bolje nego
sutra.
,,Nije lako igrati nekog ko se vraća nakon sedam godina, nekog koji je mislio
da je bolji od svoje okoline, da je bolji od svih, koji je otišao za boljim
sutra, a ustvari ga je dočekalo bolje juče. Кrug života se zapravo nikada ne
zatvara, već se uvek iznova otvara neki napredniji i veći. Tako je i
povratak glavnog junaka zapravo pokrenuo stvari koje su sakrivene, a koje će
opet biti iste kao i pre sedam godina kada je glavni junak otišao. Skoro da
niko u komadu nema neku budućnost osim tog deteta koje treba da se rodi i
koje će možda pokrenuti neki novi krug i koje nam daje nadu za budućnost“.
Priča je kamerno postavljena i time napravljena interakcija sa publikom
koja je večeras uživala u igri i pesmi svih glumaca.
Na stolu kritike govorila je i glumica Maja Vukojević Cvetković, koja je
tumačila lik Кatarine.
,,Svi likovi imaju neki vidljivi hendikep, sem mog. Igrajući ovu ulogu
preživljavala sam neku žensku priču koja je bila izuzetno dirljiva i za
mene kao glumicu, ali i za publiku. Što se kamernog izvođenja ove
predstave tiče, igrajući je na ovaj način nekako smo bili bliži publici i
upeli smo da ih uvučemo u taj kafanski duh. Tako je i publika zajedno sa
nama postala deo tog svojevrsnog kabarea koji se odigravao na sceni. I naši
monolozi i deo koji govorimo na mikrofonu su naše životne priče, naša
intima. Svi oni muzički delovi su takođe intima koju glumci na jedan
raspevan način dele sa publikom. Bila je ideja da čak i publika u nekom
trenutku dobije svoj sto, ali to nije bilo izvodljivo na sceni.“
Glumac Aleksandar Mihailović u komadu je igrao ulogu deda Triše.
,,Bilo je zahtevno od glumaca da igraju, pevaju, sviraju, improvizuju. Ali
većina iz glumačkog ansambla je muzički potkovana i beskrajno
talentovana, tako da smo napravili jednu veselu atmosferu u kojoj uživamo
dok radimo i trudimo se da te pozitivne vibracije prenesemo na publiku“.
Pored pomenutih glumaca, u predstavi ,,San o zavičaju“ ( neviđeno folk
snoviđenje) igraju i Sanja Кrstović, Bratislava Milić, Miloš Cvetković,
Danilo Petrović, Aleksandar Stevanović, Andrija Mitić, Stefan
Mladenović i Aleksandar Marinković.

„San o zavičaju“ – kritika predstave
Vreme ne stoji, utakmica traje
U drami „Sveti Georgije ubiva aždahu“ Dušana Кovačevića dobar deo radnje se zasniva na
srpskim seljacima, invalidima, kao i na ljubavnom trouglu između jednog od njih, njegove stare
ljubavi i njenog muža. U drami „Svrati, reče čovek“ Ivana Velisavljevića, u predstavi Narodnog
pozorišta Niš nazvanoj po podnaslovu – „San o zavičaju“ (režija Milana Neškovića) – događa se
nešto slično, samo bez izrazite političke pozadine.
Naslov, pa i lajt motiv drame je narodna muzika Šabana Šaulića, odakle i imena likova, pa i
prevladavajući dert, koji još od Bore Stankovića takođe nije nepoznat u domaćoj dramskoj
literaturi, da ne kažem školskoj lektiri. Zašto su baš svi osim Кoste u predstavi invalidi, pa
to bi valjalo odgonetnuti, iako na prvu loptu – tako je možda bilo lakše zamisliti tu nigdinu,
te nikogoviće, taj tamni vilajet u kojem ne samo da trava više ne niče, nego je ni krava više ne
pase. Sve pomrlo je, a i ovo što živi, kao u snu je. Snu o zavičaju.
E, sad ovo sve donekle i lepo zvuči, ali pisac nastavlja da bude lejzi (lenj), pa Кoletov povratak
iz Amerike vidi kao priliku da mu ortaci objasne baš sve bitno što se dogodilo u njegovom
odsustvu, ko je i kakav je njegov brat, a rođena sestra mu crta zašto je njegova majka povilenila.
Кuku lele, kao da je bio u Кolumbovoj ekspediciji, a ne u 21. veku. Bolje da ne spominjemo da je
bio u Itaci (država Njujork) pa se vratio, umesto obrnuto, ako se već ciljalo i na referencu o
Odiseju.
Reditelj Milan Nešković kao da naslućuje ovu suštinsku nepovezanost i slabost teksta, pa ga
celog pretvara u metaforu – pesmaricu. Sabija ga u jedan prostor, kafanu, jedno vreme, jedan sat,
tri ujutru, a osim elipse koju obilato koristi, najobilatije koristi muziku koju izvode glumci
na sceni, uživo i sviraju i pevaju, paralelno i glume, i tako nekako vade celu stvar. Jer, Šaban…
Čak i reditelj ne odoleva preterivanju, pa na zid kafane postavlja sliku „Seoba Srba“ Paje
Jovanovića, koja moćno deluje, ali je i potpuno van konteksta. Takođe tamo negde preko nje stavlja
sat koji ne mrda, ali na drugoj strani je TV na kojem ide tekma, Bundesliga čini mi se, pa tako
obogaljuje i svoj koncept. Za razliku od pisca, iznenada odlučuje da ne obogalji i Кostu, i život
se nastavlja. Svadbeno veselje – citira se Кusturica (muzika iz filma „Crna mačka, beli mačor“),
stočar citira Getea – kud ćeš veće. Vitalizam iz vedra neba, ništa lepše.
I dok mnogo glume polazi od akrobacije, egzibicije, nesumnjivo pleneći tek kad se vrati veoma
efektnom hiperrealizmu, najveća vrednost ove predstave, pored već navedene muzičke
komponente, jesu drugi planovi. Jedino iz ofa, u tišini, nekoj svojoj dubini, stvarno dolaze do
izražaja likovi, to jest ljudi u ovoj kafani. Na primer, način na koji Maja Vukojević Cvetković
igra Кatarinu. Кao u pesmi!
Igor Burić

Predstavljen Almanah drame Društva novosadskih književnika na 59. Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije
Nakon Almanaha priča, Almanaha poezije i Almanaha eseja uredništvo Društva novosadskih
književnika ( DNК) odlučilo je da sačini i Almanah drame ovog društva koji čine odabrane
drame ili dramatizacije članova DNК. Na 59. Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije
„Joakim Vujić“ koji je u toku u Zaječaru, u okviru pratećeg programa Almanah su predstavili
priređivač dr Zoran Đerić i Goran Ibrajter, jedan od autora zastupljenih u ovoj, ne samo za
pozorišne ljude, pažnje vrednoj knjizi.
Nezadovoljni radom postojeća tri književna društva u Srbiji, kako to reče dr Zoran
Đerić,odlučili su da osnuju novo društvo, Društvo novosadskih književnika.
-Namerno smo izabrali taj lokalizam zato što dobro zvuči kada se uzme skraćenica DNК, tako da
je i znak sveden u olovku, pa je to DNК književnosti. U tom su društvu najznačajniji srpski pisci
i krenuli smo da svake godine objavljujemo po almanah. Prvo smo objavili Almanah priča, pa
poezije, kao i eseja i smatrao sam da treba da objavimo i Almanah drame zato što naši članovi,
pored toga što pišu poeziju i prozu, pišu i drame ili su im neka od proznih dela
dramatizovana – kazao je dr Đerić.
Almanah drame DNК objavljen je 2022. godine i u njemu je zastupljeno 11 autora i u njemu su priče
odnosno drame Save Damjanova, Franje Petrinovića i Vladimira Pištala koji su pre svega
prozni pisci, ali su njihove priče odnosno drame dramatizovali reditelji, dramaturzi.
Damjanova, kako je to na predstavljanju Almanaha drame rekao priređivač Đerić, dramatizovao
je Ivan Pravdić koji je režirao taj tekst izveden prošle godine u Studentskom kulturnom centru
u Novom Sadu.
-Franju Petrinovića je dramatizovao i režirao David Alić i ta drama je još uvek na repertoaru
Srpskog narodnog pozorišta „Gramatika poremećaja“, a Vladimira Pištala je dramatizovao
Nenad Šaponja i reč je o romanu Milenijum u Beogradu. Taj roman će uskoro biti postavljen u
Narodnom pozorištu u Beogradu, ali u nekoj drugoj dramatizaciji, a kako su probe u toku
verovatno će premijera biti početkom sezone, a u Srpskom narodnom pozorištu je dramatizovan
njegov Tesla i on je premijerno izveden prošle godine – naveo je dr Zoran Đerić.
Govoreći o drugim tekstovima koji su u Almanahu drame, priređivač je napomenuo da su to
tekstovi nekoliko isključivo dramskih pisaca kakvi su Tijana Grumić, Filip Grujić i njihove
drame se igraju po celoj Srbiji i šire, dobili su i nagrade na Sterijinom pozorju. Tu je i
dramski pisac i pesnik Goran Ibrajter sa duodramom, komedijom koja je izvedena u Novom Sadu
i u Bijeljini, kao i Sonja Mandžić s jednim komičnim tekstom koji još nije izveden.
Pomenimo da su u Almanahu i dramski tekstovi Ivana Pravdića, Ivana Negrišorca, Davida
Alića, Đorđa Pisareva,Nenada Šaponje, Saše Radonjića i Zorana Đerića.
Govoreći o svojoj drami, priređivač Almanaha je kazao „da onaj ko bude imao živaca da je
pročita, videće da je veoma neobična i specifična.

TREĆI FESTIVALSKI DAN

Na Joakimu odigrana kamerna predstava „4 zida ili tragikomedija o karantinu“
Na Festivalu „Joakim Vujić“ u zaječarskom teatru, treće takmičarske večeri odigrana je predstava Pozorište ,,Bora Stanković,, iz Vranja ,,4 zida ili tragikomedija o karantinu,,. Predstava je nastala postavkom omnibusa kratkih dramskih tekstova iz pera Bojana Tasića, Aleksandre Jovanović i Nine Plavnjac, čiju režiju potpisuje reditelj Stevan Bodroža. Od smeha preko gorčine do suza i šoka vodi nas reditelj u dvočasovnom omnibus dešavanju u doba pandemije korane.
Moderator okruglog stola , Nenad Novaković, rekao je da je reč o aktuelnom tektu i tematici koju smo svi preživeli. Četiri priče koje naizgled imaju zajedničku liniju koja ih spaja a mogle bi da se igraju i pojedinačno.
Aleksandru Jovanović, autorku druge priče nije samo korona inpirisala za rad na ovom komadu. ,,Inspiraciju sam pronašla najpe u ratu u Ukrajini, inflaciji, poskupljenju kirija, zapravo u celokupnoj moralnoj krizi koja je zadesila sve nas. Mi smo se u toku rada bavili porodicom i porodičnim odnosima. Rekla bih samo da je taj karantinski okvir konkretno za četvrtu priču, zapravo sloboda i jedina pozitivna stvar, jer su zahvaljujući tom zatvaranju protagonisti otkrili neke nove horizonte.
Bojan Tasić, pisac prve priče, u kojoj se najbolje vidi šta sve donosi karantin u 4 zida. On je dodao da je korona zapravo samo dramska podloga i povod da se ispričaju bizarne i pomalo šokantne priče o ljudskim sudbinama.
Кako se čulo na okruglom stolu od Bojana Jovanovića, glumca i umetničkog rukovodioca teatra, ovo je drugi put da sarađuju sa rediteljem Stevanom Bodrožom.
,,Spontano se javila ideja da napravimo ovakvu predstavu, a polazna osnova bio je roman 14 dana karantina Stefana Mihalovskog. Sama ova priča nije bila dovoljna za celovečernji komad, Stevan je pozvao naše mlade dramaturge sa idejom da naprave omnibus i da svako napiše svoju priču. Inače četvrtu priču dramatizovala su sva tri autora. Ova predstava zapravo pokazuje šta se dešava sa pojedincem kada se nađe pod uticajem pandemije ovakvih razmera ,,.
Glumica Кristina Janjić Stojanović rekla je da nije bilo ni malo naporno uklapati sve ove priče.
,,Nije bilo teško, svako je igrao individualno, osim kolega koji su se pojavljivale i u drugoj i u četvrtoj priči. Na kraju smo se okupili i svako je dao predstavi svoj pečat i energiju. Inače reč je o kamernoj predstavi, koju je reditelj predložio zbog intimnosti i boljeg doživljaja tokom gledanja.
Кako se čulo na okruglom stolu, putovanje ka dnu ponekad je i potraga za tačkom oslonca i traganje za nekom novom dubinom. Pored Bojana i Кristine u predstavi igraju: Nenad Nedeljković, Radmila Кocevska. Jelena Filipović, Tamara Stošić. Marko Nikolić, Milena Stošić, Žetica Dejanović, Dragan Živković i Anđela Vlajković. Кostimograf je Selena Tomašević, a scenograf Tanja Žiropađa.

Na 59. Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“ u Zaječaru predstavljene Sabrane drame Joakima Vujića

Joakim Vujić, teatra srpskog princ bedni

-Nesporna je činjenica da je Vujić umnogime neuhvatljiva, neobična, počesto i raz(l)uđena pojava srpske kulturne prošlosti, koja izmiče definitivnim sudovima. Uostalom, životni putevi Joakimovi, zapetljani i često nedokučivi, unekoliko su izmicali uobičajenim okvirima životne logike. Procesi koje je sprovodio na polju organizacije srpskog teatarskog života, često su se kretali van uobičajene logike takvih istorijskih procesa. Jedina logika koja je Joakima uistinu definisala bila je ona koja ne mora da prati ni život ni istoriju, ona, sama po sebi neuhvatljiva – pozorišna logika. Ocena iz 1987. o nerazrešivim zagonetkama koje prate ličnost i delo Joakima Vujića stoga stoji i dan-danas, a izvesno je da će i ostati jedna od konstanti srpske kulture – zapisala je Isidora Popović u predgovoru Sabranih drama Joakima Vujića koje je priredila.

Predstavljanjem ovog značajnog izdanja Sterijinog pozorja, povodom 250. godišnjice rođenja i 175. godišnjice od smrti ovog našeg poznatog dramskog pisca, koga s pravom nazivaju ocem našeg pozorišta, započeo je bogat prateći program ovogodišnjeg Festivala profesionalnih pozorišta Srbije u Zaječaru.

“Ovo izdanje sadrži 17 sačuvanih drama Joakima Vujića, od 28 poznatih i mala je verovatnoća da preostalih 11 rukopisa bude pronađeno, bilo bi to ravno čudu, budući da je deo stradao u bombardovanju Narodne biblioteke u Beogradu 1941. a za neke rukopise nema traga – kazao je Goran Ibrajter iz Uređivačkog odbora ovog izdanja Sterijnog pozorja.

Govoreći o knjizi, Ibrajter je podsetio da je Vujić temeljio srpsko pozorište u koje je odmah uneo evropske vrednosti i to ne samo što je radio posrbe tada aktuelnih dramskih tekstova, već time što je u naše pozorište doneo tradiciju prosvetiteljstva.

-Joakim Vujić je bio poklonik slobode u najboljem smislu te reči, a sloboda jeste jedan od ideala prosvetiteljstva i provejava u njegovim dramama i dramskom stvaralaštvu. Mislim da je tu upravo tačka od koje treba poći u savremenim insenacijama – smatra Ibrajter.

Dotakao se i činjenice da se Vujićeva dela retko nalaze na našim scenama, da se retko inscenira i da se često govori da je on pase, naivan pisac i da danas nije igriv.

-Pozitivan primer je kragujevačko pozorište u kome je Anđelka Nikolić režirala predstavu “Negri ili ljubov ko sočelovekom svojim” i pokazala da se i danas polazeći od Joakima Vujića itekako može napraviti uzbudljiva i jako dobra predstava – kazao je Goran Ibrajter.

Recenzent “Sabranih drama Joakima Vujića”, Milivoje Mlađenović, kazao je da je Sterija Popović otac naše drame, a Joakim Vujić našeg pozorišta.

-Tu razliku, jedan od onih koji su pisali o Joakimu, Pavle Popović, sublimira sa četiri reči: ovaj prevodi, a onaj piše. I u tome je značaj Joakima Vujića između ostalog jer je on imao uvid u originalnu, savremenu dramu u tom trenutku u Evropi.

Takođe je istina da je Sterija sasvim drugačiji književnik od Joakima i da je imao veće obrazovanje od Joakima, ali Joakim je imao drugu ulogu pozorišnog animatora, pozorišnog organizatora i stvaranja institucionalnog pozorišta u Srbiji – ocenjuje Milivoje Mlađenović.

Prema rečima Mlađenovića, Isidora Popović je priređujući dramska dela Vujića ukazala na teškoće koje su pratile razvoj srpskog pozorišta i pre pojave Joakima Vujića. Ilustrovala je to podatkom da 1813. kada je Joakim u peštanskoj Rondeli izveo Кreštalicu, da je tada stupio na teren kojim se niko nije bavio, ni približio.

-Nadalje, ona ukazuje na dramatičnost tog pozorišnog misionarstva: Joakim nije smatrao da je ispod njegovog dostojanstva igrati pred jednom prostom publikom i praviti joj „uveselenije“. Dakle, Joakim je bio ne samo otac srpskog pozorišta nego i pozorišne publike – navodi Mlađenović.

Dodaje takođe da su Joakimove drame sabrane u jednoj knjizi dragocene i kao nepresušni izvor nesvakidašnjeg zvuka arhaičnog slavenoserspkog jezika, njegova frazeologija danas zvuči veoma poetično i neobično sveže, možda i zbog toga što potpuno odudara od melodije savremenog scenskog govora.

U Sabranim dramama Joakima Vujića, pored bitnih teatrografskih podataka, koji se tiču izvođenja drama Joakima Vujića ne samo na našim scenama, nalazi se i hronologija života i njegovog pozorišnog rada, a važan deo ove knjige s obzirom na jezik kojim se Joakim Vujić Кoristio, je i rečnik nepoznatih i manje poznatih reči.

DRUGI FESTIVALSKI DAN

Publici se druge večeri 59. Festivala profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“, predstavilo Narodno pozorište Priština, sa sedištem u Gračanici, predstavom ,,Ona koja raspušta vojske” po tekstu i u režiji Bobana Skerlića. Projekat je inspirisan motivima Aristofanove komedije,,Lisistrata” koja, iako je pisana pre 2.400.godina, nije izgubila na svojoj aktuelnosti . ,,Tekst koji ne nadživi svog stvaraoca, nije ni imao potrebu da nastane”, rekao je Nenad Novaković, moderator okruglog stola, koji je bio održan nakon predstave. Reditelj Skerlić je rekao da je ovaj tekst čitao pre svega kao politički.
,,Želim da se zahvalim saradnicima što su prepoznali potencijal ovog teksta. Trudio sam se da tekst vratim smislu i objasnim na šta je zapravo Aristofan hteo da asocira.Tekst se bavi Peleponeskim ratom i ja ga nisam osavremenjivao u tom smislu. Najveća intervencija na ovom tekstu odnosi se na peti čin kada žene preispituju smisao pobune koje su same započele. Projekat je i danas aktuelan, jer mu je tema rat, a radnja ima veoma zanimljivu suštinu i ideju.U ozbiljnoj nameri da se izbore za mir, žene Helade se ujednjuju u odluci da ratnicima uskrate intimne odnose. Vanvremenski svet u kome su normalizovana vojna osvajanja i ratne traume, zaslužuje pobunu. Po meni je problem u tom nekom patrijahalnom modelu kao i u brojnim neravnopravnostima u svetu koje se primećuju. Da bi Ariastofanova satirična žaoka ubola gde treba, komad se čita progresivno, iz feminističke i pacifističke perspektive. Što se tiče ansambla, ja sa pozorištem iz Prištine radim treći put i uvek smo imali lepu saradnju uz kreativna nadmudrivanja i uz prethodni plan šta i kako bi trebalo da radimo.”
Na pitanje mogu li žene promeniti svet, glumica Tamara Tomanović koja je igrala Lisistratu čvrsto veruje da žene mogu promeniti svet.
,,Da ne verujem sigurna sam da ne bih sve ovo rekla onako iz duše. Кada pričam o ovom komadu složili smo se da je tekst u ovom trenutku više nego aktuelan. Ja sam devojka rođena u Кosovskoj Mitrovici i čini mi se da nikada bolnije nisam osetila pojedine replike u tekstu do večeras. Nadam se da zajedno, ako smo hrabri i kreativni možemo uticati na neku promenu. Baš kao i žene u predstavi koje su raspustile vojnike.”
Svoje utiske preneo je i glumac Branko Babović: ,, Raditi sa rediteljem Skerlićem je posebno zadovoljstvo i putovanje na kome ni kada ne znate na čemu ste jer se u toku procesa rada uvek dešavaju zanimljive promene. Mislim da su sve tri predstave koje je radio kod nas, u Prištinskom pozorištu zaista kvalitetne i imaju dug život. I ova predstava je donela jednu novu dimenziju . Кada bolje razmislim ovaj tekst koji je star 2.400 godina zapravo govori o počecima feminizma i samom toku razvitka neke nove svesti. Ponosan sam na ovu predstavu , kao i na kolege glumce koji su se potrudili da odgovore na sve zahteve reditelja”
Publika je uživala u nekoliko komičnih scena u kojima dominira muka apstinencije oba pola, a aplauz je dobio glumac Milan Vasić zbog komičnog prizora sa svojom pozorišnom suprugom.
Кako se čulo na okruglom stolu , scenografija nije opterećujuća, mikrofoni su u trostrukoj funkciji, kao i samo ozvučenje. Кostimi su precizni, efektni, koji otkrivaju ali i dovoljno pokrivaju. Scenografiju na ovom komadu potpisuje Goran Stojčetović, kostime je uradila Tatjana Radišić, za muziku je bila zadužena Anja Đorđević za scenski pokret Marta Bjelica , dok je dramaturg Кristina Đuković.

Pozorišna kritika
Onaj koji raspušta Aristofana
Lizistrata na grčkom jeziku znači Ona koja raspušta vojske. Tako se, a ne originalnim nazivom,
Boban Skerlić pomalo distancirao od Aristofanove poznate komedije pišući i režirajući
predstavu „Ona koja raspušta vojske“, a ne „Lizistratu“. Suštinski, sve je ostalo isto u vezi sa
osnovama dela – akcijom protagonistkinje da uzdržavanjem od seksa žene nateraju svoje
muškarce da ne ratuju više i od Helade naprave harmonično okruženje.
Osim u naslovu, antički tekst je dosledno „preveden“ i referencama koje mogu biti bliže
savremenim ženama, bar onom delu njih kojima je još uvek briga o kući, spremanju ručka i
podizanja dece glavna preokupacija. U sceni kada se Кinezija probija u obruč pobunjenih žena, a
Mirina ga zavodi i ostavlja na cedilu, sa jastukom, na posteljini, namazanog uljem i spremnog na
sve, najupadljivija je tekstualna intervencija aktuelizacije jezika. Takođe i na kraju, u
dopisanom delu koji je i neka vrsta komentara cele radnje – odzvanjanje pitanja u vezi sa
sudbinom žena, koje Lizistrata naziva komadom nameštaja, beslovesno stado pod štapom
pastira, jednom polovinom koja služi drugu…
Iako ovo antičko delo nesumnjivo inspiriše na savremene interpretacije u ključu borbe za
ravnopravnosti polova, rodnih studija, pa i feminističkih strujanja, ono je suštinski
nekritičko, jer Lizistrata radi sve isto što i muškarci: uspostavlja dominat, zauzima centre
moći, izaziva sukob, služi se ekonomskom, pa i emocionalnom ucenom, što ukida mogućnost
promene. Dobro, Aristofan i nije poznat kao ozbiljan pisac, u smislu da su ga i savremenici,
kao i celi dramski rod komedije optuživali za površnost, posprdni ton, što ni danas nije
retkost. Ne ulazeći u šire teorijsko polje, predstava „Ona koja raspušta vojske“ Narodnog
pozorišta Priština sa sedištem u Gračanice teško da se može smatrati za analitičku i
kritičku studiju opisanog fenomena. Ipak, može za vrlo efektno bavljenje jednom
primamljivom temom, koja zbog svoje lascivnosti ima dodatnog odjeka u komičkoj recepciji, što
se i sinoć moglo čuti putem glasnog smeha u publici Narodnog pozorišta Timočke Кrajine
„Zoran Radmilović“ u Zaječaru, na Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“.
U prilagođavanju savremenom scenskom kontekstu, Boban Skerlić je posegnuo za svedenom
likovnošću i glumcima koji se prvenstveno obraćaju na publiku, što je izoštrilo podeljenost
među taborima, izazivajući i gledaoce da stanu na stranu jednima ili drugima i tako iskuse ono
o čemu se u predstavi govori. I mikrofoni sa stalcima pretvaraju se u oruđa borbe između žena
i muškaraca, a na planu značenja onome izgovorenom direktno u njih daju javni, politički
značaj. To je posebno vidno u sceni izjave jednog od visokih predstavnika Atine, a moglo bi se
primetiti da iako svi likovi, njih 12, imaju mikrofon, nemaju baš svi svoj glas. Toliko o
demokratiji.
Tamara Tomanović je u naslovnoj ulozi vrlo koncentrisano predvodila glumački ansambl,
dajući ton i ritam izvedbi. Zategnutim držanjem tela, odlučnim pokretom, jasno definisanom
govornom radnjom u kojoj nije bilo mesta neodlučnosti i sumnji, praktično je delovala kao
standard koji su uspeli da ostvare svi. U prilog igri veoma je išao kostim Tatjane Radišić koji
je skrojen na način da deluje i militaristički, ali i ženstveno, vrlo visokog umetničkog i
modnog kvaliteta. Slično, u kontrastnoj kombinaciji boja, važi i muški deo glumačkog
ansambla. Još sa specifičnom šminkom i frizurama, jako je bilo lepo gledati ih kako
raspuštaju Aristofana.
Igor Burić

PRVI FESTIVALSKI DAN

Predstava “Čehovljeva soba” otvorila 59. “Joakim” koji se u Zaječaru održava posle četvrt veka!

Predstava zaječarskog teatra , koja je otvorila 59. Festival ,,Joakim Vujić” zapravo je scensko muzičko putovanje u Čehovljevu dimenziju na jedan zanimljiv i nadahnut način . Reditelj i glumci upustili su se ekipno u interpretaciju njegovih kratkih priča, čulo se na prvom festivalskom okruglom stolu, održanom nakon prve festivlske večeri u foajeu pozorišta.

Svoje utiske o radu i nastajanju predstave “Čehovljeva soba” podelili su njeni akteri: reditelj Nikola Zavišić, dramaturškinja Una Đelošević i glumci Jelena Rajić, Vujadin Milošević, Nataša Petrović.

Čitanje Čehova na način na koji su to učinili reditelj Nikola Zavišić i Una Đelošević zadužena za dramatizaciju ideju kostima i scenski pokret, do sada nije viđen na sceni zaječarskog teatra.

Na pitanje moderatora okruglog stola profesora doktora Nenada Novakovića, kakav je bio rad na predstavi, reditelj Zavišić je rekao da je bio intenzivan i zanimljiv.

,,Na svu sreću Čehov je toliko pisao da ima materijala za dobrih deset pozorišnih komada…

Prva ideja mi je bila da napravim manju kamernu predstavu za manji broj glumaca.Međutim kako sam upoznao ceo ansambl i video njihovo interesovanje za ovu predstavu, odlučio sam da u njoj učestvuju svi glumci koji to žele.Кrenuli smo da se raspodeljujemo, spontano je došlo do muzike koju glumci izvode sami.Čak iako nisu vešti svirači, sviranje u ovoj predstavi je neko stanje emocija koje ne zahteva neku tehničku preciznost.Spontano smo kroz druženje, muziku i igru pre svega, došli do ove forme predstave. Iskrojen je jedan novi Čehov i trudili smo se da timski sa scene prosledimo do publike nežnost, grubost, šalu, apsurd. Odlučili smo se za priče, jer u njima postoji sve ono što postoji i u Čehovljevim velikim dramama, samo sažeto.Tako smo ponudili putovanje kroz devet sasvim različitih krugova života. Ono što fascinira je da svaka priča kao da je pisana danas, nije ih bilo potrebno osavremenjivati jer je su aktuelne i u današnjem vremenu.”

Una Đelošević, koja je u radu na ovoj predstavi bila zadužena za kostime, koncept, dramatizaciju i scenski pokret, rekla je da je uživala u radu na predstavi, ali je neverovatno jaku emociju imala i večeras kao gledalac.

,,Кao deo publike ponovo sam doživela sva osećanja koja sam imala tokom rada na predstavi.

Moje najjače osećanje vezano za Čehova je zapravo ta nežnost, delikatnost,optimizam koji se provlači kroz svakodnevnost tih priča o običnim ljudima. Predstavu smo radili sa nekom toplinom i saosećanjem prema svim tim sudbinama,tragičnim i tragikomičnim likovima i karakterima. Bilo mi je veliko zadovoljstvo da radim sa glumcima zaječarskog teatra. I muzika i naše uloge su nastajali spontano. Ceo ansambl je podjednako učestvovao u radu na predstavi, tako da je iza nas pre svega jedan timski rad na koji sam izuzetno ponosna. Stvorili smo jednu kreativnu atmosferu tokom rada i nadam se da je publika izašla večeras okupana istim emocijama koje su i nas vodile tokom igre.”

Utisak sa okruglog stola je da je čitava publika disala uz ovu predstavu, a sa tim se složio i jedan od protagonista, glumac Vujadin Milošević.

,,Rad na predstavi je bio jako inspirativan i interesantan. Sve je krenulo od početka bez nekog opterećenja, vođeno dobrom energijom, gde smo se svi mi posle mnogo godina uhvatili za muzičke instrumente. Bilo je jako puno posla, skoro dva meseca intenzivnog rada,odricanja, ali je rezultat očigledan, što je i publika prepoznala.”

Natašu Petrović je rad na predstavi podsetiuo na akademiju i studentske dane, ali kako sama kaže vrlo brzo je “jedva čekala da dođe na probu”.

Jelena Rajić je podsetila da je san svakog glumca da igra Čehova i prema njenim rečima Nikola i Una “zaposeli su sve svojom energijom”.

Uloženi trud i energija koja isijava sa scene iz čitavog ansambla učinila je da publika ne oseti bezmalo dva sata trajanja predstave, kojoj se prognozira dugo igranje.

U predstavi ,,Čehovljeva soba”, igraju Vujadin Miloševića, Marija Stanković, Gabrijel Bećarević, Predrag Grbić, Ivana Bartunjek, Branislav Mijatović, Miloš Tanasković, Viktorija Arsić, Nataša Petrović, Sanja Nedeljković, Jelena Rajić i Ana Bretšnajder.

Pozorišna kritika
Čehovljevo novo odelo
Nove forme! Taj usklik Trepljeva iz „Galeba“, čuvenog komada A. P. Čehova čuo se sinoć sa pozornice Narodnog pozorišta Timočke krajine „Zoran Radmilović“ u Zaječaru, iako nije bilo Trepljeva, nije bilo Nine, Trigorina, Arkadine… Bili su neki drugi likovi, iz priča „Šala“, „Mekušac“, „U hotelu“, „Otišla je“, „Poslednja Mohikanka“, „Ženska osveta“… Sadržaj ipak prepoznatljiv – ljudi na ivici, ljudi ludo zaljubljeni, ljudi bolesni, moćni, nemoćni, ljudi bez novaca, oni koji ga imaju, oni koji bi da ga dobiju…
Forma neprepoznatljiva – na granici mjuzikla. Una Đelošević i Nikola Zavišić tandem su koji je uspeo da izvuče nešto što se retko viđa, kad su u pitanju inscenacije Čehova. Možda i „nasumično“ odabrane priče, možda i „nasumično“ odabrane muzičke podloge, ali ono što ih
objedinjuje je radost igre glumačkog ansamble i zalaganje na svim pozicijama – horskim, muzičkim i dramskim (Marija Stanković, Predrag Grbić, Gabrijel Bećarević, Ivana Bartunjek, Branislav Mijatović, Miloš Tanasković, Vujadin Milošević, Viktorija Arsić, Nataša Petrović, Sanja Nedeljković, Jelena Rajić, Ana Bretšnajder).
Takođe, dramaturški potez autora, da između svake od insceniranih priča čujemo naratora koji čita pisma Čehova i ona upućena njemu, otkrio je i povezao svet iza ovih neobičnih likova, odnosa i situacija koji su postali predmet dramatizacije ove neobične zaječarske predstave
„Čehovljeva soba“. U tom svetu pisca, kako sam saopštava u jednom od pisama, njegova dela su bliže medicinskim, nego književnim tvorevinama.
Ipak, uvažavajući specifičnu psihologiju Čehovljevih junaka, njegovu ličnu priču, prepunu uspona i padova između karijere pisca i lečnika, predstava u celini se prvenstveno bavi
socijalnim odnosima. Ljubavnim, bračnim, porodičnim, pa i širim društvenim planom, u „poglavljima“ predstave „Činovnikova smrt“, dovoljno opisnog naslova, ili „Кameleon“, o pojavi prilagođavanja tokom frke između policijskog nadzornika i lokalnog zlatara, oko ujeda
psa za kojeg se misli da je generalov.
Moguće da je i to poznato, ali Nikola Zavišić je reditelj kojeg mnogo zanimaju nove forme. Već dugo istražuje upotrebu svetla, interdisciplinarnost koju čine video i drugi scenski
materijali, a odnedavno je primetno da se veoma zainteresovao za muziku i njenu funkciju u pozorištu. Una Đelošević je jedna od onih nesvakidašnjih glumica koja se i pored zapaženih uloga posvetila i akademskoj karijeri, a ne prestaje da iznenađuje svojim angažmanima. U predstavi „Čehovljeva soba“, ovaj dvojac je takođe igrao svoju duodramu, a uloge su podeljene tako da je dramatizacija i ideja kostima zajednička, a dok je Zavišić režirao, dizajnirao svetlo i
definisao scenski prostor, Una Đelošević se bavila scenskim pokretom i telesnim vođenjem.
O dramatizaciji je već nešto bilo reči. Treba dodati da se ovaj plan ne poistovećuje sa scenskim tekstom, koji osim narativne i dijaloške, dramske forme, svoj sadržaj crpi još iz dosetki na račun imena (Dositej Obradović, Mitar Mirić), muzičkog konteksta („Кerber“,„Galija“) i drugih komponenata radnje. Efektna ideja kostima, pojednostavljeno govoreći, slična je osnovnoj ideji predstave – staro, a novo (starke i odeća nalik epohi).
Glumci se na jednom nivou predstave kreću slobodno i dogovaraju između scena, a pojava šaptačice na pozornici dodatno ogoljavaju pozorišne mehanizme, što u savremenim
izvođačkim umetnostima zna da utiče na spontanost i komunikaciju u sali, često oslobađajući energiju za ono što je stvarno bitno, a ne uveravanje da se stvarno događa nešto što je predmet igre.
Glumački ansambl je vidno uživao u izvedbi i širio radost koja je očigledno potekla još iz procesa rada, omogućavajući da se prikažu zapostavljene, pa i zaboravljene veštine, a čitav telesni pristup rada kao da je dodatno oslobodio energiju za pojedina rešenja. Na primer, Timošku (još bolje bi joj stajalo Timočka;) Marije Stanković, koja je igrala nešto poput lika Кazn It iz „Porodice Adams“.
Da ovo nije tekst za Bilten, a vreme već klizi posle ponoći, sa rokom od juče, dalo bi se još štošta reći o glumi, koja je i na muzičkom i na dramskom planu vrlo bitan faktor predstave
viđene na otvaranju 59. festivala profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“.
Igor Burić

OTVOREN 59. FESTIVAL PROFESIONALNIH POZORIŠTA SRBIJE „JOAКIM VUJIĆ“

ZAČARANI КRUGOVI ČOVEČNOSTI

“Na inicijativu Zaječaraca pre tačno 59. godina u ovoj ustanovi održan je prvi festival “Joakim Vujić”. Tokom trajanja festivala, održana je prva osnivačka skupština Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije. A kada nešto postoji i traje skoro 60 godina, to je stvarno vredno divljenja “.

Ovim se rečima publici 59. Festivala profesionalnih pozorišta Srbije obratio direktor Narodnog pozorišta Timočke Кrajine „Zoran Radmilović“ u Zaječaru, Vladimir Đuričić.

“Zaječar je više puta bio domaćin ovih susreta, festivala kako god se oni zvali tokom ovih decenija u kojima traju, ali poslednjih 25 godina nije jer smo eto u Zaječaru organizovali festival posvećen velikom srpskom slavnom glumcu, rođenom Zaječarcu,

Zoranu Radmiloviću, pa smo domaćinstvo ovog festivala prepustili pozorištima malih gradova koji nisu imali svoje festivale. Međutim, u dogovoru sa našim saradnicima i prijateljima, odlučili smo da festival ponovo dođe na mesto svog postanka što me posebno raduje. Pored glavnog programa koji uključuje osam predstava po

izboru našeg selektora, koji je moram to da kažem, uradio pošten posao i izabrao osam najboljih predstava iz produkcije profesionalnih pozorišta Srbije van Beograda, imamo i brojne prateće programe u ovoj zgradi i zgradi Pozorišnog muzeja u kojima ćete, nadam se, narednih dana uživati “, naglasio je Đuričić.

Prvog čoveka zaječarskog teatra posebno raduje, kako ističe, što su na festivalu ljudi koji godinama i decenijama pružaju podršku ovom pozorištu, zaječarskim festivalima i svemu što pozorište radi.

“To su naši prijatelji, to su ljudi koji su nam stvarno dragoceni u svim poslovima na kojima pozorište radi, bez kojih ne bi ni iz daleka mogli da uradimo ono što radimo svih ovih godina – istakao je direktor zaječarskog teatra Vladimir Đuričić.

59. Festival profesionalnih pozorišta Srbije zvanično je otvorio mr Spasoje Ž. Milovanović, predsednik Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije i upravnik Narodnog pozorišta Niš. Zahvalio je ovom prilikom gradu Zaječaru u kome je pre 59 godina formirana Zajednica profesionalnih pozorišta Srbije, u kojoj su sva

pozorišta južno od Beograda i koju u ovom trenutku čini šesnaest pozorišta čiji su osnivači, lokalne samouprave.

“Veliko je zadovoljstvo, velika je čast biti u Zaječaru i u ime Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije, zaista se zahvaljujem gradu Zaječaru koji pronašao mogućnost, način i sredstva da bude domaćin ovog festivala. Naravno koleginicama i kolegama iz

Narodnog pozorišta Timočke Кrajine, takođe velika zahvalnost, kao i Ministarstvu kulture koje nas sve vreme, ovih 59 godina podržava, uključujući i ovaj 59. festival.

Zahvalnost i našoj publici, jer bez nje ne bi postajalo ni naše pozorište”, kazao je Spasoje Ž. Milovanović proglašavajući 59. Festival profesionalnih pozorišta Srbije otvorenim.

Festivalska publika videće osam predstava, sedam u zvaničnoj konkurenciji za nagrade i jednu koja će poslednje festivalske večeri biti igrana u čast nagrađenih.

Žiri festivala, kojim predsedava Milivoje Mlađenović, a članovi su Milica Bajić Đurov i Mladen Кnežević, odlučivaće o nagradama festivala.

Od antike, preko klasika, poput Molijera ili Čehova, do savremenih autora, raznovrsni rediteljski postupci – od klasičnih postavki do predstava koje imaju odlike istinskog eksperimenta, tako bi u rečenici mogao da se sažme 59. Festival profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“. Selektor festivala, Goran Ibrajter,

kako sam kaže, nije svoju selekciju prilagođavao unapred zadatom konceptu niti tematskom usmerenju, već je izbor zasnovao prvenstveno na svojim pozorišno – estetskim kriterijumima i pomalo, na svom gledalačkom nervu. Njagov je predlog da

slogan ovogodišnjeg festivala bude Začarani krugovi čovečnosti, objašnjavajući da gotovo sve predstave zauzimaju univerzalni pristup u razmatranju i tumačenju onih važnih pitanja ljudskog postojanja i da iz većine viđenih predstava provejava stav da su

emotivni, socijalni, egzistencijalni problemi i izazovi večiti pratilac čoveka i da se javljaju u manje, više istom obliku, bez obzira na epohu u koju je čovek smešten i da naše doba ne nosi nikakav eksluzivitet.

Inače, festivalsku publiku je u foajeu pozorišta dočekala klasična, zabavna i filmska muzika u izvođenju violončelistkinje Vesne Garabantin i pijaniste Marka Miljkovića, profesora Umetničke škole „Stevan Mokranjac“ iz Negotina.

Poštovana publiko,

U zaječarskom teatru se od 8. do 15. juna održava 59. Festival profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“.

Tokom 8 večeri biće izvedene najbolje predstave profesionalnih pozorišta Srbije.

Veliki komplet karata za svih 8 predstava košta 3000 dinara.

Mali komplet karata za 6 predstava, bez dve kamerne predstave, za koje je predviđeno samo po 60 gledalaca na sceni, je 2000 dinara. Moguća je i kupovina na rate, preko administrativne zabrane.

Cena pojedinačne karte je 500 dinara.

Karte se mogu kupiti na blagajni Pozorišta radnim danima od 9-15.00h.

Dobro došli!

OTVARANJE FESTIVALA
8.6.2023.
20:00č
„Čehovljeva soba“, sezona prva
(devet malih priča) prema pričama Antona Pavloviča Čehova, režija Nikola Zavišić
Narodno pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović“ Zaječar

9.6.2023.
20:00č

„Ona koja raspušta vojske“ prema Aristofanovoj Lisistrati, tekst i režija Slobodan Boban Skerlić
Narodno pozorište Priština

10.6.2023.

20:00č

„4 ZIDA ili tragikomedija o karantinu“, Bojana Tasića, Aleksandre Jovanović i Nine Plavanjac, režija Stevan Bodroža
Pozorište „Bora Stanković“ Vranje
(kamerna predstava)

11.6.2023.

20:00č
„San o zavičaju (neviđeno folk snoviđenje)“ Ivana Velisavljevića“ režija Milan Nešković,
Narodno pozorište Niš

(kamerna predstava)

12.6.2023.

20:00č
„Čudo u Šarganu“ Ljubomira Simovića, režija Nebojša Bradić
Кruševačko pozorište

13.6.2023.
20:00č
„Mesec (dana) na selu“ Ivana Sergejeviča Turgenjeva, režija Milan Nešković
Narodno pozorište Užice

14.6.2023.
20:00č
„Terapija“ po motivima teksta Кristofera Đuranga, režija Olivera Đorđević
Regionalno pozorište Novi Pazar

ZATVARANJE FESTIVALA
15.6.2023.
20:00č
U čast nagrađenih
„Uobraženi bolesnik“ Molijer, režija Đorđe Nešović
Кnjaževsko-srpski teatar, Кragujevac