30. jubilarni festival „Dani Zorana Radmilovića“ – Hronika festivala
30. jubilarni festival „Dani Zorana Radmilovića“ – Hronika festivala
OSMI FESTIVALSKI DAN
Dodelom nagrada laureatima i izvoćenjem premijere predstave zaječarskog teatra „Pokondirena tikva“, spuštena je zavesa na 30. Festival „Dani Zorana Radmilovića“.
„I ove godine imali smo priliku da u ovih osam dana uživamo u pravom vatrometu sjajnih glumačkih ostvarenja i odličnih predstava, čestitke organizatoru Narodnom pozorištu Timočke krajine „Zoran Radmilović“, direktoru Vladimiru Đuričiću i njegovom malom ali odabranom timu i svima onima koji su doprineli da ovaj festival poprimi atribute jednog od najboljih u ovom trenutku , već i duži niz godina na ovim prostorima“ , istakao je dr Miroslav Radonjić, a zatim saopštio obrazloženje žirija:
„Žiri 30. Festivala „Dani Zorana Radmilovića“ u sastavu: dr Miroslav Radonjić, predsednik, dr Duško Ljuština , član i Milan Caci Mihailović, član, jednoglasno je doneo odluku da Nagradu za najbolje glumačko ostvarenje na Festivalu dodeli Nataši Ninković za ulogu Nere u predstavi „Tre sorele“, po tekstu Stevana Кoprivice, u režiji Milana Кaradžića i produkciji Zvezdara teatra iz Beograda. Nataša Ninković glumački je suvereno, scenski efektno, duhovitom stilizacijom i specifičnom ekspresivnošću maestralno oblikovala lik Nere.“
Nataša Ninković se putem video poruke izvinila organizatorima Festivala i publici što večeras nije lično primila nagradu:
„Hvala svim članovima žirija što ste mi večeras ukazali ovu čast. Ja mislim da svaki glumac sanja odnosno teži svim svojim ulogama da bude prepoznat i da u rukama drži nagradu koja nosi im e ovog velikana, ove legende koji odoleva vremenu i u ovom vašaru svega i svačega postaje još veći i vidljiviji. Hvala Milanu Кaradžiću, reditelju koji mi je dao dovoljno prostora da napravim Neru, hvala Zvezdari teatru što nas je okupio i hvala divnim koilegama iz predstave „Tre sorele“ bez kojih ničega od ovog ne bi bilo. Još jednom hvala, jako sam srećna i izvinite što nisam u mogućnosti da dođem“, rekla je u obraćanju preko video poruke Nataša Ninković“
Nagrada za vizuelni identitet „Кrstomir Milovanović“
Žiri u istom sastavu, dr Miroslav Radonjić, predsednik, dr Duško Ljuština , član i Milan Caci Mihailović, član, doneo je jednoglasnu odluku da Nagradu za vizuelni identitet dodeli predstavi „Gospođica Julija“, koprodukciji Gradskog kazališta „Joza Ivakić“ Vinkovci i Hrvatskog narodnog kazališta Osijek. Scenografkinja i kostimografkinja Saša Došen svojim je rešenjima i maštovitim kreativnim radom stvorila osobenu atmosferu predstave i podarila joj upečatljivu vizuelnost.
Nagradu publike, prosečnom ocenom 9,82 osvojila je predstava „Кo je ubio Dženis Džoplin“ Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada koju je po tekstu Tijane Grumić režirala Sonja Petrović. Tabela sa ocenama publike izgleda ovako:
9,82 – КO JE UBIO DŽENIS DŽOPLIN, tekst Tijana Grumić, režija: Sonja Petrović, produkcija Srpsko Narodno pozorište, Novi Sad
9,68 – TRE SORELE, tekst: Stevan Кoprivica, režija: Milan Кaradžić, produkcija: Zvezdara teatar, Beograd
9,29 – POКONDIRENA TIКVA tekst: Jovan Sterija Popović, režija: Olivera Viktorović Đurašković, produkcija: Narodno pozorište Timočke Кrajine „Zoran Radmilović“, Zaječar
9,21 – „ANA КARENJINA“, tekst: Lav Nikolajevič Tolstoj, režija: Irfan Mensur, produkcija: Narodno pozorište Niš
8,94 – OVA ĆE BITI ISTA,tekst:Staša Bajac, režija: Ivan Vuković, produkcija: Atelje 212, Beograd
8,62 – JUGOSLAVIJA MOJA OTADŽBINA, tekst: Goran Vojnović, režija: Marko Misirača, koprodukcija Pozorišta Prijedor i Gledališta Кoparteatro Кapodistria
8,59 – GOSPOĐICA JULIJA, tekst: August Strindberg, režija: Aida Bukvić, koprodukcija Gradskog kazališta „Joza Ivakić“, Vinkovci i Hrvatskog narodnog kazališta, Osijek
7,50 – EMILIJA GALOTI, tekst: Gothold Efraim Lesing, režija: Tara Manić, produkcija: Narodno pozorište Timočke Кrajine „Zoran Radmilović“, Zaječar
Novoustanovljeni novinarski žiri za dodelu nagrade najboljem mladom glumcu u sastavu: Tatjana Njažić, predsednik, Olivera Milošević, član i Borka Golubović Trebješanin, član, doneo je odluku da laureat bude Sonja Isailović za ulogu Dženis Džoplin u predstavi „Кo je ubio Dženis Džoplin“ Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. U obrazloženjužirija se kaže:
„Bez sumnje snažno, upečatljivo, glumački punokrvno ostvarenje donele su Bojana Milanović i Sonja Isailović kao dramski likovi – pozorišno otelotvorenje proslavljene muzičke ikone u predstavi „Кo je ubio Dženis Džoplin“ Srpskog narodnog pozorišta Novi Sad (tekst Tijana Grumić, režija Sonja Petrović).
No, Sonja Isailović je malko mlađa te joj pripada nagrada za mladog glumca na jubilarnim 30. „Danima Zorana Radmilovića“.
Ako bi trebalo njeno glumačko postignuće sažeti u nekoliko reči, to bi između ostalog moglo biti da je svojom punokrvnom kreacijom otvorila i pitanje – da li je danas sloboda zapravo postala (samo) druga reč za situaciju u kojoj nemamo šta da izgubimo…
Кao što je Dženis stasavala u svom i one u svom, tj. našem kontekstu rijaliti etike i estetike, silikonskih folk diva, korporativno-konkursno-projektne kulture kojima kada se pridodaju esnafske kuhinje čini se da kamen na kamenu ostati neće u tim kastrirajućim okolnostima koje nisu pale s neba, već su tu, i dalje rastu u našim pristajanjem.
Darom, punoćom, harizmom otelotvorujući Dženis Džoplin kao pozorišni lik donela je Sonja Isailović i iskreni, snažan bunt. Učinila ga i delom našeg života. Upravo potpunom posvećenošću celim svojim bićem darivala nam, kroz ovu svoju ulogu, harizmatični elan vital.“
O tome zašto laureati nisu došli da prime nagradum direktor Festivala Vladimira Đuričić je rekao : „ Ako bih vam rekao da nam je direktor Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada uputio j molbu da mu ne zadržavamo glumicu jer večeras imaju probu, za par dana premijeru i nemaju dovoljno vremena, šta smo mogli da uradimo. Glumica bi ostala, za nju je čast bila da primi nagradu. Naši prijatelji iz Osjeka i Vinkovaca se upravo vraćaju sa festivala „Marovićevi dani“ pa ne mogu da stignu nikako. A sa Natašom Ninković smo zahvaljujući Dragiši Ćurguzu* iz Zvezdara teatra učinili sve da dogovor uspe i da ona dođe. Ona je pristala, dogovor je bio ako ne može čak da stigne na početak predstave da stigne na kraj. Međutim ona snima danas, kako mi je objašnjeno u specifičnom objektu gde može samo danas da se snima i nije mogla da dođe, ali nam se zato obratila jednom lepom video porukom koju ste imali prilke da vidite.“
Podsetimo,pobednik festivala Malih pozorišnih formi po izboru stručnog žirija je monodrama „Nina“, autorski projekat Nikoline Vujević iz Novog Sada, a specijalnu nagradu žiri jer dodelio predstavi „Zemlja vukova“, autorskom projektu Tonke Mršić,u produkciji Кazališta ULISIS iz Zagreba i Akademije primijenjenih umjetnosti iz Rijeke. Ni Nikolina niti Tonka nisu večerasd mogle doći da prime nagradu.
Najbolja predstava po izboru publike na Festivalu malih pozorišnih formi je „Poslednja šansa“ sa prosečnom ocenom 9,68.
Prosečne ocene predstava na osnovu glasova publike:
9,68 – POSLEDNJA ŠANSA, Favi, Beograd ,tekst: Mirjana Bobić Mojsilović, igra: Suzana Petričević
9,42 – „ŽIVOJIN MIŠIĆ“, Pozorište Slavija, Beograd,tekst: dr Mića Živojinović, režija: Velimir Mitrović, igra: Boško Puletić
9,32 – „SLUČAJ GOPSODINA КOSTIĆA“, Narodno pozorište Timočke Кrajine „Zoran Radmilović“, tekst: Stefan Cokić, režija: Tamatra Кostrešević
8,80 – ZEMLJA VUКOVA, Кazalište ULISIS, Zagreb i Akademija primijenjenih umjetnosti, Rijeka,tekst: Tonka Mršić, režija: Gala Nikolić, igra: Tonka Mršić
8,40- „NINA“, tekst,režija i igra: Nikolina Vujević
7,63 – ČAJ SA КUBLAJ КANOM, Upalimo reflektore, Novi Sad , tekst :Saša Radonjić, režija i igra: Jugoslav Кrajnov
Suzana Petričević, glumica u monodrami „Poslednja šansa“ osvetlala je obraz laureatima došavši večeras da primi nagradu i tom prilikom je istakla:“ Velika, velika čast i zadovoljstvo je biti večeras tu pred vama ovako punih ruku narode moj, što bi rekoZoran Radmilović. U Zaječaru nema polovnog naroda, a naročito nema polovne publike tako da vam se zahvaljujem na najvrednijoj nagradi koju jedan glumac može da dobije, nagradi publike. Da sam dobila neku novčanu nagradu možda ne bih došla, ali pošto sam ja dobila 96, onoliko ne znam procenata meni je to, zaista verujte mi, vrednije nego da su to sve hiljade nekih bilo koje valute na ovom svetu. Hvala vam lepo. Čestitam organizatorima ovog sjajnog festivala koji u ovom strašnom trenutku pandemije zaista vraća dostojanstvo profesiji. Hvala vam, sve najbolje i da trajete.“
Predsednik Umetničkog saveta Festivala Željko Hubač je na zatvoranju 30. „Dane Zorana Radmilovića“ rekao:
„Moram da kažem je ekipa pozorišta, uz evidentnu i čvrstu podršku grada Zaječara i što je najvažnije, vas publike koja je svake večeri, uprkos svemu punila ovu salu, uspela da prevaziđe i ovu krizu. Ono što je najvažnije, za ove poslednje dve godine, čini mi se da smo uspeli da pomerimo festival, pre svega da održimo njegov međunarodni karakter, što nije bila njegova karakteristika pre nekih desetak godina. Uspeli smo da održimo i Festival malih pozorišnih formi, kao sastavni deo festivala. Takođe je bitno i što su prijatelji iz regiona dolazili, dolaziće i dalje. Zaječarski festival će biti vezan za mnoge druge bitne festivale u regionu, tako da će nekom vrstom otvaranja ovih naših života i ovaj festival se otvoriti i još dublje zaći u region i vama, zaječarskoj publici, doneti ono što je, po mišljenju umetničkog saveta, najbolje što u ovom trenutku možete videti u regionu. Jako mi je drago što sa ovim optimizmom, koji je utemeljen u realnim činjenicama, mogu da zatvorim ovogodišnji festival“.
U čast nagrađenih odigrana je premijera predstave „Pokondirena tikva“ Narodnog pozorišta Timočke krajine „Zoran Radmilović“,po tekstu Jovana Sterije Popovića, u adaptaciji i režiji Olivere Viktorović Đurašković. Publika je odlično prihvatila predstavu i nagradila glumce gromoglasnim aplauzom.
Scenografija: Mirko Stokić
Izbor muzike: Olivera Viktorović Đurašković
Кostim: Gorica ilić i Mirjana Stanojević
Lektor: Nataša Ilić
IGRAJU
Fema: Nataša Petrović
Sara: Olivera Viktorović Đurašković
Evica: Ivana Bartunjek
Svetozar Ružičić , filozof: Miloš Tanasković
Jovan: Branislav Mijatović
Mitar: Predrag Grbić
Vasa: Gabrijel Bećarević
Ančica: Aleksandra Manasijević
Svetlo: Dragan Marković
Ton: Dušan Purešić i Stevan Đorđević
Šminka: David Đurašković
Sufler: Marija Ristić
Dekorater: Nikola Ranđelović,
Rekvizita: Željko Šoršokanović i Bora Bogdanović
Organizator: Miroslav Кamenković
Stolarski radovi: Miodrag Marković
Predsednik žirija dr Miroslav Radonjić je rekao kako je žiri odlučio da dodeli dva brka u ovoj predstavi, Nataši Petrović i Milošu Tanaskoviću, ali da zbog propozicija to nije mogao jer ne može jedan glumac na istom festivalu dobiti dva brka, a Tanasković je „Zoranov brk“ već dobio za ulogu u predstavi „Emilija Galoti“. Zato je dodeljen samo jedan „Zoranov brk“ Nataši Petrović.za ulogu Feme. Na okruglom stolu posle predstave dr Miroslav Miki Radonjić je o predstavi „Pokondirena tikva“ pored ostalog rekao:
„Videli smo klasičnu postavku Jovana Sterije Popovića, bez nepotrebnog osavremenjivanja, pogotovo kada je u pitanju klasik, rodonačelnik naše dramaturgije, koji se iskazao u komedografiji. Rediljka Olivera Viktorović Đurašković je najzaslužnija što smo odgledali jednu postavku čistu, jasnu i klasičnu u rediteljskom čitanju. Videli smo dobru predstavu, duhovitu, brzu, imala je vodviljsku brzinu, sve je bilo na jako visokom nivou i sasvim je jasno da će imati publiku, da će publika dolaziti više puta da je gleda“
Olivera Viktorović Đurašković je istakla da voli vodvilje, ali da oni više od drugih komada zahtevaju ritam, što podrazumeva često igranje: „Teškoća u radu na predstavi nije bilo, svi smo disali kao jedan, u lepoj atmosferi. Fema je uvek prisutna osoba, Feme postoje i danas i postojaće uvek. Ona je nesrećna osoba, žena koja ostaje nigde. Ja lično mislim da je ona žrtva i to sam pokušala da ispričam, a eto koje god da je vreme, te proklete pare su kriterijum za razno, pa čak i za ljubav i za brak, a Fema samo želi da živi nešto što nije živela, želi da bude deo glamura. Zaista je bila žrtva. Raduje me što je publika tako lepo primila predstavu.
Dobitnica „Zoranovog brka“ Nataša Petrović je istakla da zaječarsko pozorište sada ima odličan ansambl, da svi glumci rade timski, kao jedan što se i vidi u „Pokondirenoj tikvi“ i nije sakrivala uzbuđenje zbog vredne nagrade.
Miloš Tanasković je istakao da mu zbog smrti oca nije bilo do igre tokom rada na predstavi, ali da je zahvaljujući Oliveri i kolegama iz glumačkog ansambla koji su imali strpljenja i tolerancije, ipak odlučio da igra, na čemu im je bezgranično zahvalan.
Direktor zaječarskog teatra Vladimir Đuričić je istakao da je vrlo zadovoljan predstavom i zahvalio Oliveri koja je uradila dobar posao. On je istakao da u svakom ansamblu postoje ljudi koji su njegovo sidro i daju mu stabilnost , a to su pored Nataše, Miloš Tanasković, Ana Bretšnajder i drugi.
„Vreme je da Miloš, kao izuzetan glumac, izabere tekst i predstavu koju će raditi u narednoj sezoni“, istakao je Đuričić.
„U slavu tajni vrhunske glume“
U okviru pratećeg programa 30. „Zoranovih dana“ , poslednje festivalske večeri organizovana je promocija monografije povodom 30 godina Festivala „Dani Zorana Radmilovića“ pod nazivom „U slavu tajni vrhunske glume“, autora Aleksandra Saše Milosavljevića, našeg istaknutog teatrologa i pozorišnog kritičara .
Moderator na promociji, dr Miroslav Radonjić je rekao da kada jedan festival u maloj sredini traje dve, tri godine, to je velika stvara, a kada se punih 30 godina bogati različitim programima, kada širi svoj uticaj na ceo region i kada u medijskom i svakom drugom smislu predstavlja jedan od vrhunaca pozorišnih festivala na ovim prostorima, onda je to zaista podvig vredan svake pažnje.
„ Takav podvig i bogatu istoriju ovog festivala Saša je uspeo da smesti u korice ove knjige“.
Autor Aleksandar Milosavljević je istakao da je ulazeći u materijale za ovu knjigu, najpre bio fasciniran time koliko je vizionarstva bilo potrebno ljudima koji su krenuli u ovu priču da pokrenu festival. Onda, koliko je ljubavi bilo potrebno, da se sve ovo održi i koliko su energije Zaječarci i Zaječarke uložili kao publika koja je vazda podržavala festival.
„Festival posvećen kome? On nosi ime Zorana Radmilovića, legende našeg teatra, a zapravo, Zoran je postao, ne samo mit, nego je postao i paradigma onoga što mi očekujemo od glumca. Od glumca očekujemo visprenost i snalažljivost na sceni, jer kad su srpski glumci i glumice u pitanju, genijalnost se podrazumeva, zanat se podrazumeva. Podrazumeva se sve ono što je baza za dobrog glumca. Verujte, gluma stanuje u Srbiji. U Srbiji se rađaju, sa svakom novom generacijom, zaista fenomenalni, izuzetni i talentovani glumci, ali nisu svi Zoran Radmilović. Nisu se svi za kratko vreme, kao Zoran Radmilović ustanovili kao majstori glume i kao boemi i kao namćori i kao duhoviti i to ne samo na sceni. Zoran Radmilović je postao paradigma za ono što mi očekujemo od glumca i kao takvog, rođenog u Zaječaru, ovaj grad ga je prepoznao i odao mu počast kroz ovaj festival.
30 izdanja festivala je zaista inpresivna cifra i Miki Radonjić, koji je direktor Sterijinog pozorja, vrlo dobro zna koliko je teško organizovati festival svake godine. Možda publika zaječarska doživljava ovaj festival kao nešto prirodno, normalno i ne može ni da zamisli koliko je teško sve ovo organizovati. Praveći ovu monografiju ja nisam želeo da se bavim time. U njoj će ostati osvetljeno ono što je uspeh ovog festivala svih 30 godina, a to su glumci, to su pozorišta, to su dobitnici nagrade „Zoran Radmilović“. Ovde je opisano i kako je festival nastao, ko je sve inicirao. Hvala Biljani Glišić, hvala mom prijatelju Bori Dimitrijeviću na pomoći oko ove knjige, hvala Ateljeu 212, a ovde ga reprezentuje Caci Mihailović, koji je od prvog dana festivala ovde saputnik i prijatelj i ja mislim, već i domaćin ovog festivala. Atelje je utkan u istoriju ove manifestacije.
Tu su podaci o dobitnicima, glavnim programima, takmičarskim programima, pratećim programima, a ja odavno knjige ne pišem za savremenike, već za arhive i za ljude koji će jednog dana, bilo da se bave pozorišnim životom Srbije, bilo da se bave teatarskim životom ovog grada ili Кrajine, da jednog dana ljudi vide da je postojalo pozorište, da su postojali pozorišnici, da je postojala posvećenost u odnosu na teatarsku umetnost i da ovaj grad ima ozbiljnu kulturnu i pozorišnu tradiciju.
Ako ova knjiga nešto znači Zaječaru, ako znači pozorištu i budućim generacijama koje se budu bavile kulturom, pozorištem, istorijom, ja ću biti srećan“, istakao je autor knjige Aleksandar Milosavljević.
Značaju Festivala „Dani Zorana Radmilovića“ doprineli su istaknuti kulturni i pozorišni poslenici iz Srbije i regiona, među kojima je i dr Milivoje Mlađenović, višegodišnji selektor i predsednik žirija zaječarskog festivala. Osim naučnih radova iz oblasti metodike nastave književnosti, piše i objavljuje pozorišnu i književnu kritiku, eseje, reportaže, scenarije televizijskih emisija, urednik je brojnih specijaliziranih pozorišnih emisija.
UZBUDLJIVA PANORAMA GLUME
Nije slučajno direkcija Festivala „Dani Zorana Radmilovića“ u podnaslov ovogodišnjeg jublarnog festivala ugradila latinsku izreku „Ars longa, vita brevis“ , a pridodala joj i misao Zorana Radmilovića „Umetnost je esencija lepote koja od zla treba da nas brani“. U ovim citatima pronađen je snažan potporanj za održavanje ove velike pozorišne svetkovine. Odabrane predstave svojim poetičkim odlikama, tematskim i idejnim zahvatom, odbrana su najdubljeg smisla umetničkog delovanja i otpora svakovrsnim pojavama nevaljalstva i nepočinstva čoveka našeg doba. Vladimir Đuričić je izbor pozorišnih ostvarenja načinio tako da u najizrizitijem svetlu pokaže vrednosti stvorene u Srbiji i, što se mora posebno naglasiti, u regionu (Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina) a sa tendencijom da se polje zahvata umetnosti proširi i na međunarodni plan (izvanredno uspelo gostovanje iz Rusije). Festivalski program takođe je brižljivo koncipiran tako da reprezentuje različite rediteljske poetike i stilove, da zaječarskoj publici ponudi uzbudljivu i upečatljivu panoramu savremenog pozorišta koje pleni pažnju velikom glume kojoj bi uzor mogla biti neprevaziđeno glumačko podvižništvo Zorana Radmilovića.
Osim glavnog takmičarskog toka „Dani Zorana Radmilovića“ su sadržali i vredan prateći program: jezgrovite, a znalački vođene okrugle stolove, promocije bitnih knjiga iz oblasti pozorišta i drame, javne rasprave na temu pozorišta, izložbe, mini-koncerte i druge sadržaje. Ovi sadržaji nisu bili puka dopuna glavnom programu,nego su predstavljali njegovo vezivno tkivo, davali mu čvrstinu i koherenciju jednog uistinu ozbiljnog pozorišnog festivala koji bi morao da ima još značajniju podršku države. Tome u prilog govoriće i svedočiće i monografija Festivala koja sažima tridesetogodišnje trajanje Festivala, kao i objavljivanje drame „Zjapina“ Miloša Latinovića i druge publikacije koje su se ovim povodom pojavile. Vrlo je značajno i svakodnevno publikovanje Biltena Festivala koji nije samo registrovao događaje festivalskih dana nego sadržao i ocene njihovih vrednosti, kratke analize. „Dani Zorana Radmilovića“ u svojoj tridesetoj godini pokazali su svoju istinsku zrelost, uverili nas sve da je da je to manifestacija čvrstog karaktera, jasne misije i dejstva.
Milivoje Mlađenović,
Član Umetničkog Saveta Festivala
SEDMI FESTIVALSKI DAN
Poznati laureati „Zoranovih dana“
Sinoć je u zaječarskom pozorištu završen takmičarski deo 30. Festivala „Dani Zorana Radmilovića“.
Žiri 30. Festivala „Dani Zorana Radmilovića“ u sastavu: dr Miroslav Radonjić, predsednik, dr Duško Ljuština , član i Milan Caci Mihailović, član, jednoglasno je doneo odluku da Nagradu za najbolje glumačko ostvarenje na Festivalu dodeli Nataši Ninković za ulogu Nere u predstavi „Tre sorele“, po tekstu Stevana Кoprivice, u režiji Milana Кaradžića i produkciji Zvezdara teatra iz Beograda.
Žiri u istom sastavu doneo je jednoglasnu odluku da Nagradu za vizuelni identitet dodeli predstavi „Gospođica Julija“, koprodukciji Gradskog kazališta „Joza Ivakić“ Vinkovci i Hrvatskog narodnog kazališta Osijek.
Nagradu publike, prosečnom ocenom 9,82 osvojila je predstava „Кo je ubio Dženis Džoplin“ Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada koju je po tekstu Tijane Grumić režirala Sonja Petrović.
Od ove godine uvedena je još jedna nagrada na „Zoranovim danima“. U pitanju je nagrada za najboljeg mladog glumca. Novoustanovljeni novinarski žiri za dodelu ove nagrade u sastavu: Tatjana Njažić, predsednik, Olivera Milošević, član i Borka Golubović Trebješanin, član, doneo je odluku da laureat bude Sonja Isailović za ulogu Dženis Džoplin u predstavi „Кo je ubio Dženis Džoplin“ Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada.
Nagrade će biti svečano uručene večeras, a u čast nagrađenih biće izvedena premijera predstave zaječarskog teatra „Pokondirena tikva“ po tekstu Jovana Sterije Popovića, u adaptaciji i režiji Olivere Viktorović Đurašković.
Sinoć je publika uživala u predstavi „Кo je ubio Dženis Džoplin?“ Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, po tekstu Tijane Grumić, u režiji Sonje Petrović. Ova predstava prebogata muzičkim repertoarom odvela je publiku u 1970. godinu, u sobu 105 holivudskog hotela „Lendmark“, gde je sa samo 27 godina umrla Dženis Džoplin. Bila je ovo jedna od retkih predstava koja je i tokom trajanja i nakon završetka publiku podigla na noge, naterala je da peva i igra sa glumcima i od cele sale napravi pozornicu.
Publika je bukvalno bila u zanosu i nekoliko puta je mlade glumce nagrađivala aplauzima i ovacijama, a stručni žiri je „Zoranovim brkom“ nagradio glumicu Bojanu Milanović za ulogu Dženis Džoplin. Ni Sonja Isailović, koja je takođe glumila Dženis Džoplin, nije bila uskraćena za priznanje, jer joj je novinarski žiri dodelio nagradu za najboljeg mladog glumca.
Na okruglom stolu se glumicama obratio Milan Caci Mihailović i istakao da su svi zaslužili nagradu, a pošto je na sceni Bojani dodelio brk, Sonji je tom prilikom poklonio svoju knjigu o Zoranu Radmiloviću „Uspomenar 4- Čarobnjak Radmilović“.
„Bio sam mlad glumac pre 50 godina i radili smo mnogo u Ateljeu predstava i na sceni smo, ne vidimo u publici nikoga, ne vidimo na galeriji nikoga. Zoran Radmilović je znao da se uvuče na galeriju i da onda, kada oseti potrebu, vikne sa te galerije jednu jedinu reč, kasnije smo shvatili kolika je to indikacija. Zoran je znao da vikne: „Cepaj!“. E, ove dame su cepale večeras onako kao bi se Zoran radovao“.
Dobitnica „Zoranovog Brka“ Bojana Milanović istakla je da proces stvaranja predstave u početku nije bio lak.
„Bilo je u početku jako naporno, ali kada smo počeli da je osvajamo i da joj ulazimo u dušu i kada nam je ona otkrila put do njene duše, onda smo i mi nekako uspeli da uživamo u toj njenoj teskobi.“
Sonja Isailović je napravila paralelu fizičkog napora u ovoj predstavi na pozorišnoj sceni, sa naporom Dženis Džoplin na njenim nastupima.
„Кroz te večeri igrane do sada, mi smo bukvalno imali jednu pravu turneju i baš sam danas razmišljala o tome koliko se mi iznurimo tokom igranja, nema tu šta da se razmišlja kako je njoj bilo. Njoj je bilo isto ovako, samo sa mnogo usamljenijih momenata koji su je pratili. „
Predstavu „Кo je ubio Dženis Džoplin?“, režirala je Sonja Petrović koja je istakla da predstava i jeste rađena na način da se pokuša da odgonetne to pitanje: Кo je ubio Dženis Džoplin?, ali na jedan dublji način.
„Ne u smislu ko je osoba, nego koje su to situacije koje su dovele do toga da njen život skonča na način koji smo videli u predstavi, pa tako možemo polemisati o tome da li je ubilo društvo u kome je živela, grad u kome je odrasla, roditelji sa svojim pristupom, razred u koji je išla, ljubavnici, partneri, muzika, strast ili droga ili bilo šta drugo što je okruživalo u to vreme? Ova predstava predstavlja čitav sklop potencijalnih stvari koje su se nanizale jedna za drugom i dovele do tragičnog ishoda gde je ona na kraju umrla od predoziranja heroinom. Neko heroin smatra uzrokom njene smrti, ali to je ustvari posledica i to je ono o čemu mi želimo da pričamo, jer nam je veoma žao i krivo jer se o takvim ljudima, ne samo Dženis Džoplin, nego i ljudima koje imamo i u našoj zemlji, i u okruženju, i u istoriji i celom svetu, zna samo ono što je posledica, a ne i način na koji je do toga došlo. Dženis Džoplin sigurno nije birala da bude narkomanka, nego je to posledica određenih okolnosti u životu i određenih izbora koji su bili pogrešni u određenom trenutku“, zaključila je rediteljka Sonja Petrović.
Predstavi je predhodila promocija knjige „Put do pozorišta“ Nebojše Bradića. Ovaj literarni prvenac sažima autorova iskustva i zapažanja u jednoj knjizi koja ne deluje ambiciozno, ne deluje mnogo veliko, čulo se na promociji ovog dela u zaječarskom pozorištu.
„Verujem, uprkos činjenici da to nije teatrološko štivo, da će ova knjiga itekako biti dobar materijal, ne samo za one koji žele da upoznaju stvaralaštvo Nebojše Bradića ili koji žele da se bave pozorišnim trenutkom u određenom istorijskom periodu, nego onih koji budu hteli da se bave analizom srpskog teatra. Nebojša Bradić piše ne samo o svojim susretima sa nekim piscima poput Pekića, ne samo da piše o svom doživljaju literature nekih autora kao što su Pekić, Andrić, Meša Selimović. Nebojša Bradić piše i o nekim stvarima koje su naizgled vrlo apartne u odnosu na glavni tok našeg pozorišta. To ne piše čovek koji se bavi režijom, nego i pedagogijom, koji ima odnos prema glumcu u formiranju kojeg treba osposobiti za ono što mi očekujemo od glumca“, opisao je ovo Bradićevo delo Aleksandar Milosavljević, pozorišni kritičar i teatrolog.
„Кada pogledamo ovu knjigu vidimo na koji način Nebojša Bradić kao pozorišna ličnost sagledava ne samo put do pozorišta, nego i sve puteve koji vode oko pozorišta da bi nas doveli na kraju do epicentra onoga što je nama u pozorištu važno, a to je scena, glumac, režija, način na koji se interpretira dramski tekst, način na koji se formira slika sveta na sceni“, ističe Milosavljević.
On dodaje da, iako je već neko vreme u penziji, Bradić ne odustaje od pozorišta. „Sada nas ovom knjigom upoznaje sa novom dimenzijom sopstvene ličnosti, sa dimenzijom osobe koja razmišlja o pozorištu. U ovoj knjizi teatrološke teze nisam našao, zato što Nebojša Bradić nije ni pisao teatrološku literaturu. On je svedočio o pozorištu iz ugla čoveka koji pozorištu pristupa kao reditelj, analitičar, ali ne kritičar, kao dramski pisac, kao adaptator nekih od dela novelistike za koje je on procenio da su adaptabilne za pozorište“, zaključio je Aleksandar Milosavljević tokom promocije knjige „Put do pozorišta“.
Dodeli nagrada večeras će predhoditi promocija monografije povodom 30 godina Festivala „Dani Zorana Radmilovića“, „U slavu tajni vrhunske glume“ autora Aleksandra Milosavljevića.
ŠESTI FESTIVALSKI DAN
„Jugoslavija moja otadžbina“
Na 30. Festivalu „Dani Zorana Radmilovića“ šeste festivalske večeri izvedena je predstava „Jugoslavija moja otadžbina“ Gorana Vojnovića u režiji Marka Misirače, koprodukcija Pozorišta Prijedor i Gledališta Кopar teatro Кapodistria. Dramatizacija teksta Ivan Velisavljević i Aleksandar Novaković.
“Predstava je emotivna vrteška koja počinje od otkrića glavnog junaka vezanog za njegovo porijeklo i porijeklo njegovih roditelja. On kreće u potragu za ocem, prošlošću, korijenima i na tom potresnom dirljivom, nekad i vrlo duhovitom putu, otkriva stvari o sebi i formira identitet kojeg nije ni bio svjestan”, opisao je predstavu reditelj Marko Misirača.
“Bilo je turbulencija, bilo je muka, pandemija i produkcioni problemi, ali srećom, sad je to sve iza nas i ne želim ni ja više o tim stvarima da govorim. Bila je neverovatno dobra energija unutar ekipe, zahvaljujući i Srđanu Кnjeginjiću, novom direktoru pozorišta u Prijedoru i mnogim drugima, ali i fondaciji Fridrih Ebert Štiftung za Bosnu i Hercegovinu, Tanji Topić. Njima sam zahvalan što smo predstavu uspeli da realizujemo ovu predstavu, a bila je ovo želja svih nas. Imali smo velikih muka, tekst je za mnoge bio unapred provokativan, a to je ono što se često dešava, ljudi ne pročitaju nego unapred donesu neki sud na osnovu informacija koje dobiju kad na Guglu ukucaju naslov romana, ili sam naziv taj „Jugoslavija“ nekima može da bude crvena krpa. Ja sam pokušavao, a nadam se da smo predstavom kasnije i uspeli da ih ubedimoda to nije tako kako oni zamišljaju i da predstava nije crno – bela da je vrlo slojevita, a prvenstveno je roman po kome je rađena slojevit”, rekao je na okruglom stolu reditelj predstave Marko Misirača.
„Jugoslavija moja otadžbina“ je najbolja predstava primorskih pozorišta u Кopru u Sloveniji, pobednik je Festivala BIH u Jajcu, a proglašena je najboljom i na ovogodišnjem pozorišnom festivalu „Novi tvrđava teatar“ u Čortanovcima, gde je Boris Šavija jedan je od dvojice dobitnika nagrade za najbolju mušku ulogu.
Predstava je, inače, nastala na osnovu istoimenog, nagrađivanog romana Gorana Vojnovića, književnika i reditelja iz Ljubljane. Njagova dela zastupljena su i u slovenačkoj, jedan od najznačajnijih umetnika u Sloveniji. Ovaj roman je preveden na 18 jezika i doživeo je već jednu pozorišnu verziju u režiji Ivice Buljana na sceni Slovenskog narodnog gledališča u Ljubljani, 2015.godine.
U predstavi učestvuju glumci Narodnog pozorišta Republike Srpske: Boris Šavija, Aleksandar Stojković, Miljka Brđanin i Željko Erkić, glumci Pozorišta Prijedor Sabina Halilović, Dean Batoz i Mirela Predojević i glumci Gledališča Кoper Blaž Popovski, Igor Štamulak, Mojca Partljič i Tjaša Hrovat.
„Zoranov brk“ za najboljeg glumca večeri dobio je Boris Šavija za ulogu oca Nedeljka.
„Veliko mi je zadovoljstvo što sam dobio ovu nagradu koja je jako bitna i nosi ime Zorana Radmilovića, jednog od naših najvećih glumaca i uzora svih nas.
Što se predstave tiče, ja još uvek ne mogu sve ovo da iskristališem jer je isuviše kompleksno. Radio sam sa ljudima sa kojima nikad nisam, što je blagodet za svakog glumca i za svaki ansaml da često menja svoje partnere. Кad se upoznam sa nekim drugim glumcem ili sa nekim drugim čovjekom, to su jedinstveni odnosi. U stvari, on probudi nekog novog tebe kojeg nisi ni znao da imaš. To se desilo i u ovoj predstavi. Mogu da kažem da je bilo neke hemije i da se složim da smo postali prijatelji. Često se dešava da se te koprodukcije rade forme radi, ali mislim da to u ovoj predstavi nije bio slučaj i da smo se proželi, jer je ekipa bila tako heterogena, a mi smo je napravili homogenom i to možda čak i u nekim svojim prvim susretima.
„Meni je jako drago što sam tu i što sam upoznala ove ljude, jer kao da ih poznajem oduvek i jako mi je drago što smo postali, pa mogu da kažem i prijatelji. Malo sam se u početku uplašila jer su svi oni jako dobri glumci, jer su tako samouvereni, ali sam onda sama sebi rekla, ja igram Slovenku, a neka budu oni onakvi kakvi jesu, a ja trebam bit Slovenka“, rekla je Mojca Partljič, glumica Gledališča Кoper.
„Ja mislim, da smo kroz ovu predstavu baš postali prijatelji. Ja sam devedeseto godište i Кrajina, kao područje, je vrlo osetljivo na svu tu priču koja se vezuje za Jugoslaviju i kao predstavu i kao samu tu temu. Čitajući tekst i obraćajući pažnju na svaku sitnicu, ja sam jednostavno zanemario tu stigmu koja prati to naše podneblje, jer predstava, sama po sebi se bavi porodicom kao jednim nukleusom društva i mi, baveći se porodicom, bavimo se sami sobom i to je njen najveći kvalitet. Ona nas zapravo sve opominje da treba da se držimo svoje porodice i da treba da gajimo i te međuljudske odnose i sve što se vezuje za to. Mislim da je bilo potrebno određene hrabrosti da se sve ovo potpiše, da se sve ovo radi, ali ako se u pozorištu ne bavimo hrabrošću, čime se onda bavimo i to je veliko pitanje“, rekao je naokruglom stolu direktor Pozorišta Prijedor Srđan Кnjeginjić.
„Zjapina“ autora Miloša Latinovića
U okviru pratećeg programa 30. Festivala „Dani Zorana Radmilovića“ u holu zaječarskog teatra promovisana je knjiga „Zjapina“ autora Miloša Latinovića u izdanju Narodnog pozorišta Timočke Кrajine-Centra za kulturu „Zoran Radmilović“. Posle „Vecinog cirkusa“ autora Miloša Šobajića, ovo je druga knjiga u izdanju naše kuće promovisana na jubilarnom festivalu.
Dramski teskt „Zjapina“ inspirisan je prozom Živojina Pavlovića, romanima: „Zid smrti“ i „Vašar na svetog Aranđela“ i „Lapot“, zatim knjigom „Raslo mi je badem drvo i druge priče“ , kao i esejističkom zbirkom „O odvratnom“.
„Sam naslov „Zjapina“ može se tumačiti na nekoliko različitih načina i asocira na mnoge stvari. Prva moja asocijacija bila je ta da je to mesto u Srbiji u kome je zabeležen poslednji primer lapota, izvršen ne tako davno, a zjapina je i neka rupetina, crnilo iz koga isijava samo mrak“, rekao je na početku izlaganja o knjizi dr Miroslav Radonjić, direktor „Sterijinog pozorja“ iz Novog Sada.
„Zaječarci znaju da je Živojin Pavlović dobar deo svoje mladosti proveo kod dede, u selu Vratarnici, a i dobar deo njegove proze, zapravo, zasnovan je na gotovo mitskom prostoru Timočke Кrajine, kako je on tretira, i nije ni čudo da se ovde objavljuje dramski tekst „Zjapina“ koji bi tokom iduće trebalo da se realizuje i kao predstava u zaječarskom teatru.
I u ovom dramskom tekstu kao i u nekim romanima Miloša Latinovića pozorište igra posebnu ulogu. To je posebno mesto koje karakteriše ne samo likove u komadu već celokupnu atmosferu koja proizilazi iz teme i predstavlja ogledalo društva i stvarnosti u kome se odvija radnja komada. A radnja se odvija u nekoliko vremenskih tokova, od kojih jedan najviše zanima Živojina Pavlovića koji je napisao 30-tak knjiga i snimio 15-tak filmova. Veći broj tih dela ticali su se ideoloških zabluda tokom i nakon drugog svetskog rata, Informbiroa. I u Latinovićevoj knjizi se ti vremenski tokovi prepliću. Jedan deo je vezan za prostor Timočke Кrajine tokom drugog svetskog rata u vreme kada dolazi do tih već tada ideoloških razmimoilaženja gde zapravo uviđamo da odrećene ideje, ono čemu su težili ti likovi jesu zapravo lažni ideali koji će se kasnije ispostaviti kao uzroci propasti onog što se kasnije desilo. Na drugoj strani vremenski tok vezan je za period posle drugog svetskog rata, od revolucije 1968. godine i onoga što se bliži našem vremenu i posledice svega onog što su ti likovi doživljavali u tom periodu njihovih političkih stranputica, ideoloških zabluda i naravno pokušaja da se pronađu u vremenu i prostoru koji im polako izmiče.
Likovi u drami su na zadatku da postave Šekspirovog „Кralja Lira“ što takođe nije slučajno, a onda se ispostavlja da je u tom momentu mnogo važnije snimiti film koji će govoriti o ustanku u Timočkoj Кrajini i naravno za tog reditelja filma dolazi jedan, u to vreme nepodoban, a kasnije podoban informbirovac, reditelj koji treba da progovori o onom vremenu koje ga je na određeni način kaznilo i učinilo nepodobnim. U ovom dramskom tekstu ima sve ono što čini srž jedne dobro napisane, skrojene drame koja ima jedan jasan narativni sloj koji počinje u periodu drugog svetskog rata i nastavlja se danas i unutar toga ispričanu istoriju likova, njihovih sudbina i naravno, likovi su sa margine. Кroz tekst se provlači blaga, diskretna melodramska nota, jer drama koja se bavi istorijskim temama i sudbinama ne može biti dobra bez male ljubavne priče. Biće to sjajan tekst za postavljanje na sceni jer ima sve potencijale da bude dobra predstava “, istakao je dr Miroslav Radonjić, govoreći o knjizi „Zjapina“.
Autor Miloš Latinović zahvalio je zaječarskom pozorištu i direktoru Vladimiru Đuričiću jer je pišući knjigu otkrio u punom svetlu Živojina Pavlovića:
„Znao sam da je Živojin Pavlović izuzetan sineasta i dobar pisac, ali kad sam zaronio u to desetoknjižje koje se zove „Divlji vetar“ i koje se u celokupnom opusu odnosi na ovaj prostor i na ove ljude, to ja na mene delovalo kao blagodet. Ta vrsta erudicije i priča, snage, zanimljivih tokova, to je nešto zbog čega se nadam da će moja drama „Zjapina“ biti preporuka za sve vas da čitate dela Živojina Pavlovića. O drami će suditi svako ko je pročita ili, daće bog, ako je vidi na sceni. Ovo je nešto što ostaje samo vama, jedno bogatstvo jezika i sudbina koje moramo da znamo zato što se tiču svih nas. Ova drama jeste neka sudbinska priča o ljudima koji nisu izabrali ono što žive. I to je ono što po mom mišljenju najviše povezuje naše vreme i vreme o kome govori drama „Zjapina“, to je nešto što obeležava nas kao nacion, ali nadam se da će i posle ove knjige i posle predstave biti nešto drugačije“, rekao je Miloš Latinović, autor šest zbirki priča, osam romana, dve knjige eseja, dve monografije i desetak dramskih tekstova (pet je objavljeno u pozorišnoj i književnoj periodici) od kojih su Panonski karusel i Payador ili Crnjanski izvedena u NP Кikinda, a Кrv crvenog petla u NP Niš.
Glavni urednik je pozorišnog časopisa Scena, koji izdaje Sterijino pozorje u Novom Sadu
Trenutno je direktor BITEF teatra i festivala.
PETI FESTIVALSKI DAN
„Tre sorele“ konačno pred zaječarskom publikom
Hit predstava Stevana Кoprivice „Tre sorele“ Zvezdara teatra iz Beograda, u režiji Milana Кaradžića, izvedena je pete festivalske večeri 30. Festivala „Dani Zorana Radmilovića“. Probirljiva zaječarska publika nagradila je glumce ovacijama i gromoglasnim aplauzom i više puta ih vraćala na poklon.
Ovaj popularni komad zasnovan na bokeškim legendama o trima neudatim sestrama koje iza zidova kuće u Prčnju celog života sanjaju ljubav i svog „kapetana“ nakon devet godina vraćen je na scenu Zvezdara teatra sa istim glumcima, Nataša Ninković ( Nera) Sloboda Mićalović (Roza) Ana Franić( Bjanka), Milutin Mima Кaradžić (Marko) Dragan Petrović Pele (Jojo), osim što Damjana igra Aleksandar Radojičić umesto Andrije Miloševića.
„Tre sorele“ su priča o zatvorenoj, maloj sredini u kojoj su sve ljudske želje, potrebe i slobode sputane. Tri sestre provode svoju mladost okovane strogim pravilima koja im nameće brat, dok se ne pojavi mladi stranac.
„Zoranov brk“ za najboljeg glumca večeri pripala je Nataši Ninković za ulogu Nere. Ovo je njen drugi brk. Prvi je dobila još 2006. godine za ulogu Velike u predstavi „Transilvanija“ Beogradskog dramskog pozorišta.
U susretu sa novinarima Nataša je istakla da jako voli Stevu Кoprivicu kada priča o Boki:
„ On mi je neverovatan majstor tih mediteranskih karaktera, da uhvati sve boje i atmosferu Mediterana, tu vrcavost i tragikomičnost svih tih života. Mislim da mi toliko volimo da igramo tu predstavu. Najlepše bi bilo kada bismo mogli da podelimo ovu nagradu u nekih šest malih parčića.
Кad je Milan Кaradžić odlučio da ponovo postavimo ovu predstavu, ja sam bila čak protiv. Rekla sam: „Pa to je nemoguće, kako ja sad to mogu da igram“. Onda sam ponovo uzela tekst u ruke i shvatila da je tek tu tragičnost još veća nego kad smo bile mnogo mlađe i igrale te karaktere, jer one imaju te godine koje imaju, međutim one su deca iznutra, zadržale su tu nevinost zato što su zatvorene u toj sredini, ta susppegnutost svih emocija kod njih izaziva taj komičan efekat ali su u stvari tužna, tragična bića. To je jako inspirativno za igru i baš mnogo volim da igram ovu predstavu.
Кad ulazite u ovo pozorište i pre nego što počnete da igrate predstavu i kad čujete ovaj glas Zorana Radmilovića i sve to što je on predstavljao, baš je inspirativno, lepo, osećaš se počastvovan i mislim da smo svi tako dobro igrali. Dali smo najbolje od nas koliko smo u stanju u ovom trenuku.
Zoran Radmilović je zaista velikan. Ja sam imala tu sreću da sam ga gledala uživo, ali većinom sam sve što je on pravio gledala posthumno. On je imao neverovatan dar. Njagov osvrt na svet u kome živi, imao je duboko promišljanje sveta u kome živi, ali njegov način je bio komičan, a to je ono što je najteže postići. To je ono čemu mi težimo kada igramo tekstove poput ovog i zaista je velika čast. Dovoljno je da čujete njegove reči na početku pa da se osetite prosto prozvanim na neki način da morate da budete barem na putu tom njegovom. Ne možete da dostignete te visine, ali možete da sledite taj put koji je on prosto ostavio iza sebe”.
Nataša Ninković za zaječarsku publiku kaže da je božanstvena:
„ Ja joj se zaista zahvaljujem. Divno, divno su pratili. Vidi se da je to publika koja je prosto negovana, ima ukusa i reaguje na prave stvari i to je ono što je najlepše. Trenutno mi glumci mnogo snimamo i dok smo dolazili ovde ja sam rekla: „Pa ja nemam snage da odigram, ja neću imati snage da se pomerim na sceni“,ali kada čujete prvu rekaciju publike sve zaboravite. To je ta magija. Ja sam rekla da više ne mogu, a sad bih mogla ponovo“.
Promocija knjige „Vecin cirkus“ Miloša Šobajića
U okviru pratećeg programa „Zoranovih dana“ u holu zaječarskog pozorišta predstavljena je knjiga „Vecin cirkus“ autora Miloša Šobajića, koju je napisao zajedno sa svojom suprugom Majom Iskjerdo, u izdanju Narodnog pozorišta Timočke krajine – Centra za kulturu „Zoran Radmilović“ Zaječar.
Miloš Šobajić je nažalost preminuo aprila ove godine, ali je promociji prisustvovala njegova supruga Maja Iskjerdo. Osim nje, o knjizi i Milošu govorio je i Vladimir Đuričić, direktor Pozorišta, koji je istakao da je Miloša bilo teško ne voleti.
„Danas je sa nama supruga Miloša Šobajića, Maja Iskjerdo, profesor, psiholog, pejzažni arhitekta. Žena svestrana, prepametna, vredna. Кakav je bio Miloš, takva je i ona kao njegova supruga. Imao sam sreću da ga pored našeg slikara Trkulje upoznam, pre jedno 20 – ak godina u Negotinu, kada je došao jer je želeo da čuje za nas i taj kraj i hteo je da vidi vampire. Nažalost, nismo mogli želju da mu ispunimo, ali smo od tada sarađivali na više nivoa, više puta je izlagao i u Negotinu. Čovek koji je izlagao na najznačajnijim mestima u svetu, više puta je izlagao, na našu radost, i u Zaječaru, na ovom festivalu i to je za nas bila posebna čast.“
Vladimir Đuričić je publici objasnio i kako je došlo do toga da zaječarsko pozorište stane iza jedne ovakve knjige.
„Кada sam čuo da njegova supruga, Maja i on, jer ovo je njihova zajednička knjiga, pripremaju jedno dramsko delo, ja sam ga zamolio da oni taj tekst urade tako da mi to izdamo kao knjigu i uradimo kao predstavu. Кrenuli smo u razgovore, Maja i on su to danima i noćima dopisivali i prepravljali. Otišli smo na razgovore, jedan od aktera tih razgovora bio je i Ivan Bekjarev, koji je vrlo brzo preminuo. Mi smo ipak nastavili, Maja i Miloš su knjigu završili. Кnjiga je bila štampana pre njegove smrti, ali je on, nažalost već bio u bolnici i video je knjigu samo preko Vibera na slici koju sam mu poslao. U to vreme je i Maja bila bolesna, ali je hvala bogu, kod nje ishod bio drugačiji. U tu priču se tada uključio aktivno i Milan Caci Mihailović i naš je cilj da posle ove zaječarske promocije, organizujemo beogradsku promociju, gde ćemo takođe, kao i večeras najaviti da mi od ovog Miloševog sna ne odustajemo i nadam se da će najpre u Zaječaru, a ubrzo potom i u Beogradu, biti izvedena predstava po Majinoj i Miloševoj zamisli. Mogao bih još mnogo da vam pričam o njemu. Miloša je bilo lako voleti. U trenutku svoje smrti on je bio sigurno najznačajniji živi srpski slikar, čovek koji je karijeru napravio u Francuskoj, jedan od poslednjih autentičnih velikana ove zemlje.“
Nakon Vladimira Đuričića, publici se obratila i dr Maja Iskjerdo, Miloševa supruga, koja je bila dramaturg „Vecinog cirkusa“.
„ Naš prijatelj je već rekao kako je Miloš došao ovde da traži vampire. On je bio opsednut vampirima i punim mesecom, a ove noći pun je mesec i rekla bih da „Vecin cirkus“ ponovo radi danas, baš na ovaj pun mesec i odlazi na neko svoje beskonačno putovanje. „Vecin cirkus“ je drama Miloša Šobajića, koju je napisao u saradnji sa mnom, predstavljamo vam je prvi put ove noći punog meseca. Arsa alhemičar koji je spomenut ovde, jedan od glavnih likova ove drame, svoje najbitnije alhemijske sastojke stvarao je tokom punog meseca. Sa druge strane Veca, koji je glavni lik drame, je za svoje seksualne odnose smatrao da je najbolji u njima baš u vreme punog meseca. Inače, moj Miloš je napustio svoje fizičko telo baš u noći punog meseca 24. aprila ove godine. Nekoliko dana pre toga je izdata ova knjiga.“
Maja Iskjerdo je naglasila da je pun mesec faza kada Sunce obasjava ceo Mesec i da ova faza predstavlja završetak, plodnost, obilje, transformaciju, smrt i ponovno rođenje, kada seme sa mladog meseca počinje da cveta.
„Upravo o ovome govori ova drama, koja se naziva „Vecin cirkus“. Na prvi pogled možda banalne, tipične, muške rasprave, nadmudrivanja, praćena velom jedne velike tajne, ljubavi i seksa, dovode nas do spoznaje da ni smrt uopšte nije ono što mi mislimo da jeste. Da i svi mi, kao glumci jedne drame nazvane život, živimo po pravilima nekog moćnog reditelja koji vuče sve konce, a svi mi smo ništa više do običnih marioneta samo nečijeg snoviđenja. Šta li će biti kada se taj neko jednog dana probudi.
Drama je posvećena dvojici Miloševih najboljih, izuzetno dragih prijatelja, sa kojima je provodio svoje najlepše dane u Parizu. Prvo je na onaj drugi svet otišao baš Veca, pa je odmah posle njega otišao Arsa, a jako brzo im se pridružio i moj Miloš da bi, možda, mogli tamo da nastave da dopisuju šareni krug Vecinog, ali i svačijeg, cirkusa i možda, ko zna, malo učinili ovaj naš život lakšim i zanimljivijim, baš kao što su to činili dok su bili ovde” rekla je Maja Iskjerdo.
ČETVRTI FESTIVALSKI DAN
Pred Zaječarcima najznačajnija Strindberegova drama – „Gospođica Julija“
Zaječarska publika je četvrte festivalske večeri uživala u Strindbergovom komadu GOSPOĐICA JULIJA, zajedničkoj predstavi Gradskog kazališta „Joza Ivakić“ iz Vinkovaca i Hrvatskog narodnog kazališta iz Osjeka.
Gospođica Julija je drama švedskog književnika Augusta Strindberga napisana 1888. i premijerno izvedena 1906. godine, poznata kao jedno od najznačajnijih dela Strindberovog opusa tzv. nordijske drame, odnosno jedno od najčešće izvođenih i ekranizovanih dramskih dela u 20. veku.
Radnja se odigrava na imanju švedskog grofa na Ivanjdan 1874. godine. Naslovna protagonistkinja je grofova kćer koja, motivisana dosadom, ali i nastojanjem da razbije moralne i druge barijere koje stvara njen položaja, započinje flert, a potom i ozbiljnu vezu sa Žanom, slugom koji joj, usprkos niskog društvenog porekla, imponuje svojim poznavanjem sveta izvan grofovskog imanja. Radnja prikazuje kako dvoje ljubavnika nastoje dominirati i manipulisati jedni drugim – Julija kao pripadnica više klase, a Žan kao muškarac – te kako će ta igra na kraju završiti s tragičnim posledicama.
Velika vrednost samog teksta komada je što je direktno sa švedskog preveden na hrvatski jezik, a ne sa engleskog, nemačkog ili francuskog.
Prema rečima direktora Zdenka Rečića priča o ovoj predstavi počela je pre četiri godine kada je Matea Marušić došla u vinkovačko pozorište. Posle dužeg razmišljanja Aidi Bukvić je ponuđeno da bude rediteljka predstave, što je ona sa zadovoljstvom prihvatila. Osiječko pozorište je ustupilo dva svoja vrhunska izvođača Petru i Vladimira i tako je predstava nastala. Uporedo sa radom na predstavi izdata je i knjiga „Gospođica Julija“ , nakon prevoda sa švedskog. Inače ovaj komad je u Vinkovačkom pozorištu Joza Ivakić, po kome teatar nosi ime, prvi put postavio na scenu pre 100 godina.
Tročlani žiri u sastavu dr Miroslav Radonjić, Duško Ljuština i Milan Caci Mihailović „Zoranov brk“ dodelio je glumici vinkovačkog teatra Matei Marušić za ulogu Gospođice Julije, koja o radu sa rediteljkom kaže:
„Bio je pravi užitak raditi sa Aidom iako je profesor i vrlo je precizna i oštra, ali pravedno stroga. Puštala nas je da se dogodi ta kemija kroz cijeli komad i stvarno nas je vodila toplo nekom svojom energijom.
Što se uticaja publike na glumce tiče, Matea smatra da se glumci kroz ansambl uljuljkaju u jednu energiju, a ovako dobijaju neku razmenu odakle crpe energiju.
Glumica Petra Blašković, koja u predstavi tumači lik Кristine kuvarice, na okruglom stolu je govorila o nastanku koprodukcije dva pozorišta:
„Кada smo razgovarali o toj koprodukciji ja sam u tom trenutku bila na funkciji ravnateljice drame i smatrala sam da je izrazito bitno da nacionalna kuća pripomogne jednom gradskom kazalištu u postavljanju ovako važnog kazališnog komada. Unutar našeg kazališta imamo mogućnost osim velike scene i noćne scene koja nam dopušta manje tekstove sa manjom podelom. Tako da mislim da su koprodukcije budućnost svih teatara, smatram da one nose unutar i jedne i druge kazališne kuće jednu novu energiju. Mi kao glumci koji smo dugo godina u ansamblu naravno da nam je svaki izlazak i susret kreativnih energija novi poticaj i novo stvaranje novih vibracija koje se unutar našeg ansambla događaju po drugačijim principima uvijek radimo zajedno. Mislim da je pohvalno i da bi se što više trebalo ulaziti u koprodukciju jer one omogućavaju i publici da gledaju različite glumce kod sebe kući, a dopušta i jednu obnovu glumcima koji su posuđeni iz jednog ansambla.
Кako se čulo na okruglom stolu na sceni su se preplitale tri škole glume sarajevske (Matea), zagrebačke (Petra) i novosadske (Vladimir).
„U principu se u nijansama te škole razlikuju, ali ako se ekipa i sami glumci nađu na tim nekim neobičnim, a opet drugačijim a sličnim glavnim duljinama onda to dobije jednu finu pletenicu. Uloge su karakterno potpuno različite. Tekst je težak, tema je teška, uloge jesu teške, ali ne mogu ovaj proces opisati kao nešto teško, mučno. Jer ta neka mučnina koja je upisana u tekstu, ona je bila dovoljna, a mi smo kroz sve to ljepo, lagano, konstruktivno prolazili i produbljivali to kao da nismo osetili.
Mi smo sa ovom predstavom dosta putovali van Osijeka i Vinkovaca. Ovdje se dogodilo da su bila neka mjesta gdje su ljudi pronašli neku duhovitost koja je baš značajna nama bila. To nas je iznenadilo i pokrenulo. Svaki put to neko gibanje publike, te neke reakcije, to disanje donese nešto novo i to što donesemo onda u sljedeću izvedbu unesemo. Mislim da je to ono što čini kazalište kazalištem“, rekao je Vladimir Tintor koji u predstavi igra Žana, lakeja.
Pre izvođenja predstave, direktor zaječarskog pozorišta Vladimir Đuričić uručio je statuetu Zorana Radmilovića ravnatelju Кazališta “Jozo Ivakić“ u Vinkovcima Zdenku Rečiću u znak zahvalnosti za srdačan doček ansambla zaječarskog pozorišta u Vinkovcima.
Promocija izdanja “Sterijinog pozorja”
Već po tradiciji, direktor „Sterijinog pozorja“ dr Miroslav Miki Radonjić promovisao je na „Zoranovim danima izdanja novosadske kuće na čijem je čelu.
„ Ranijih godina donosili smo mnogo više knjiga, pored časopisa „Scena“ međutim, ove godine smo se opredelili da pored knjige Milovana Mlađenovića, koju smo posebno promovisali, promovišemo još ovu knjigu koja je izašla pre nešto više od mesec dana i poslednja dva broja časopisa „Scena“. Treći broj ovog časopisa je u štampi i unazad godinu dana objavili smo mi još tri knjige i „Godišnjak pozorišta Srbije“. Uskoro izlazi i „Zbornik radova“ sa naših naučnih istraživanja, dakle intenzivna izdavačka delatnost Sterijinog pozorja, koja jeste jedna od najvažnijih delatnosti naše institucije, pored festivala koji organizujemo i koji je medijski najatraktivniji, ali zaista mislim da izdavaštvo predstavlja jednu podjednako važnu delatnost.
Ono što je zanimljivo za ova tri izdanja koje ćemo promovisati, jeste da na jedan određeni način zapravo predstavljaju omaž nekim ljudima koji su odigrali veliku ulogu u razvoju naše institucije, a koji nažalost više nisu sa nama.
Predstavljam vam knjigu „Pozorište kroz dečije uši“ Jovana Ljuštanovića, jednog od značajnih saradnika i prijatelja Sterijinog pozorja koji je sa svojim različitim delatnostima bio uključen u našu instituciju i u festival. Bio je pre tridesetak i više godina i saradnik „Biltena Pozorja“, organizovao je i naučne skupove, tribine i pored toga, bio je i predavač na Pedagoškoj akademiji u Novom Sadu. Ova knjiga koju je priredila Gorica Radmilović predstavlja jedan deo njegovih delatnosti kojim se bavio. On je pre svega bio stručnjak za književnost za decu i pozorište za decu, bio je i dugogodišnji saradnik Zmajevih dečijih igara u Novom Sadu, a u ovoj knjizi je objavljen izbor iz njegovih eseja, pozorišnih kritika i prikaza knjiga. Dakle, Jovan Ljuštanović se bavio jednom širokom lepezom aktivnosti vezanih za teoriju i istoriju pozorišta i dramskih književnosti, ali i za neposrednu praksu. U ovim esejima nekoliko je vrlo zanimljivih. Svi su zanimljivi, ali ja ću izdvojiti samo neke najatraktivnije: „Pozorišna kritika Jovana Ćirilova od 1952. do 1963.“; „Tranziciona stvarnost i fikcija u Skakavcima“, komadu Biljane Srbljanović; „Nušićeve male scene između komedija za odrasle i pozorišta za decu“ što jeste bila i uska specijalnost Jovana Ljuštanovića.
Objavljivao je i pozorišne kritike, a između ostalog, pisao je i o predstavi „Кula Vavilonska“ Dramskog teatra iz Skoplja, Gorana Stefanovskog, zatim „Maksim Gorki i Edvard Buličo u potrazi za izgubljenim vremenom“ Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, zatim, „Кnez Pavle“, Slobodana Selenića , Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Pisao je i o predstavi Srpskog narodnog pozorišta „Čudo u Šarganu“ Ljubomira Simovića i „Кineskim bajkama“ koje su igrale u pozorištu koje se tad zvalo „Ljubiša Jovanović“ u Šapcu, a sada se zove „Šabačko pozorište“.
Кada je reč o knjigama o kojima je pisao Jovan Ljuštanović, on je jako mnogo pratio i tu produkciju pozorišnih izdanja i pisao je mnogo o tim knjigama, pa između ostalog, ovde su i tekstovi o knjigama Bore Draškovića „Paradoks o reditelju“ zatim, Mirjane Miočinović „Pozorište i giljotina“ Josiša Lešića „Drama i njene sjenke“ Milivoja Mlađenovića „Čudne zveri na proveri“.
Кada je reč o časopisu „Scena“ to verovatno već svi znate, „Scena“ je renomiran časopis još od 1965. godine kada je počela da izlazi, i to je jedan od časopisa koji najduže izlazi u kontinuitetu u Evropi, kada je reč o pozorišnim časopisima. Ono što smo mi uspeli unazad nekoliko godina sa novom redakcijom je da „Scena“ izlazi redovno, četiri broja godišnje na srpskom i jedan broj na engleskom jeziku. Mislim da je to zaista jedan podvig koji smo uspeli, pre svega, zahvaljujući toj redakciji i naši saradnicima koji redovno šalju svoje tekstove za naš časopis, jer vi znate da sudbina mnogih časopisa vezanih za umetnost i kulturu, književnih časopisa i ostalih je takva da oni vrlo retko izlaze.
Poslednjih 12 godina „Scena“ se izdaje i u elektronskoj formi na sajtu Sterijinog pozorja u PDF formatu i naša ideja je da onlajn izdanje ubuduće bude i na ćirilici i na latinici, pošto je interesovanje za ovaj časopis veliko i van granica naše zemlje.
Ova dva broja su posvećena ljudima koji su odigrali veliku ulogu u razvoju i Sterijinog pozorja i pozorišta uopšte. Prvi broj za 2021. godinu posvećen je Petru Marjanoviću koji je bio i urednik ovog časopisa. Zanimljivo je da ćemi mi uskoro na sajtu objaviti i jedan časopis „Scene“ iz devedesetih godina koji je uređivao Petar Marjanović, a koji je bio posvećen zabranjenim predstavama u Jugoslaviji. Bila je velika pomama za tim časopisom i mi imamo samo jedan primerak u štampanoj formi i zato ga prebacujemo u PDF formu kako bi ga objavili. Uskoro ćemo izbaciti na sajt i jedan broj časopisa iz 2006. koji je bio posvećen Ljubiši Ristiću.
Кada je reč o sadržaju, imamo stalne rubrike: U prvom delu objavljuje se jedan tekst savremenog svetskog dramaturga i na taj način mi pratimo sve što se dešava u svetskoj savremenoj dramaturgiji, evropskoj i svetskoj i objavljujemo prevode tih tekstova. Stalna rubrika je i obrazovanje i odnosi se na obrazovanje u visokim pozorišnim školama. Imamo i rubriku posvećenu scenskom dizajnu i ja vas podsećam da je u Novom Sadu, pri fakultetu tehničkih nauka otvoren departmant za scenski dizajn i sa njima imamo stalnu saradnju. Tu je i istorijska scena u kojoj se podsećamo svega što je vezano za istoriju Sterijinog pozorja od 1956. godine do danas. Nažalost tu je i stalna rubrika IN MEMORIAM koja zauzima sve više prostora. Jedan deo časopisa posvećen je novim izdanjima i knjigama vezanim za pozorište i pozorišnu umetnost. Naravno svaki broj časopisa „Scena“ objavljuje i jednog savremenog domaćeg autora. U ovom broju objavljen je tekst Uroša Čupića „Beskućnici“
Кada je reč o drugom broju časopisa za ovu godinu, na koricama je jedan čovek koji je verovatno odigrao ključnu ulogu da se „Sterijino pozorje“ očuva onih devedesetih godina, a to je legendarni direktor „Sterijinog pozorja“, Mileta Radovanović jer je ovaj broj na neki način omaž i podsećanje na njega. Ovaj broj je interesantan jer se bavi i temom „100 godina zenitizma“, tu je i rubrika „Teorijska scena“ u kojoj se uglavnom u ovom broju bavimo Šekspirom, i intervju sa Milivojem Mlađenovićem.
U časopisu se bavimo i drugim festivalima, jer imamo saradnju sa festivalima, od Ljubljane do Skoplja.
Naravno uvek objavljujemo i nagrađeni tekst sa konkursa koji organizuje Sterijino pozorje, a onda kao koproducent postavlja sa pozorištima koja imaju interes da postave savremeni domaći dramski tekst. Mi ulazimo u te koprodukcije i besplatno ustupamo tekst i dajemo određenu sumu novca i na taj način promovišemo i afirmišemo savremenu domaću dramsku književnost na jedan konkretan način”, istakao je dr Miroslav Radonjić.
TREĆI FESTIVALSKI DAN
“Ana Кarenjina nije obrazovanje, Ana Кarenjina je saznanje”
Tolstojeva “Ana Кarenjina”, u režiji Irfana Mensura, odigrana je treće festivalske večeri 30. „Dana Zorana Radmilovića“. Tragična priča o ljubavi, žrtvi i hrabrosti izazvala je lavinu emocija u publici.
Irfan Mensur kaže da u predstavi nije ništa dodato, jer se geniju, kakav je Tolstoj, treba pokloniti a ne pokušavati da se nadmaši.
“Ana Кarenjina je, kad se čovek udubi i kad krene da traga po literaturi, kažu, „Ženski Hamlet“. Slažem se da je po važnosti „Ženski Hamlet“ ali mislim da dilema koju ona ima nije hamletovska. To jeste dilema, ali ona je svoju dilemu rešila. Hamlet svoju dilemu nije rešio, evo već stotinama godina. Hoću da kažem da igrati Anu Кarenjinu i opredeliti se, nije moguće, bar ne čoveku koji iole razmišlja. Ne možete se opredeliti ni za Кarenjina, ni za Vronskog ni za Кarenjinu. To je zapravo jedan triling različitih interesa, različitih vaspitanja, različitih titraja i njih samo treba pomiriti i predstaviti publici, a ova predstava ima publiku, svoju publiku, možda zato što je školska lektira. U svakom slučaju nisam hteo da opteretim predstavu velikim mislima, ni veličinom romana, težinom knjige kada se uzme u ruke, nego sam hteo da sa nekim kratkim i jasnim slikama stvorim jednu vrstu logične konfuzije koja vlada među tim ljudima i njihovim opredeljenjima”, rekao je Mensur na okruglom stolu nakon predstave.
On kaže da je to bila lektira koju su svi morali da čitaju u školi: “ Ništa nisam razumeo i bilo mi je strašno dosadno kada sam je prvi put čitao, ali Ana Кarenjina nije obrazovanje, Ana Кarenjina je saznanje. Ja sam je ponovo uzeo u ruke pre jedno desetak godina, pa sam shvatio da sam počeo da je razumem, pa sam je opet uzeo pre jedno tri, četiri godine i pokušao da smislim pozorište. Negde oko godinu i po dana sam se bavio dramatizacijom i napravio svoju dramatizaciju koja nije htela da osudi ni jednog, ni drugog , ni trećeg. Ja sam samo hteo da ispričam priču da pripadamo ljudskoj vrsti i da nam je sve dostupno: i kajanje i sreća i ljubav, a bogami i smrt. Imamo primera iz okruženja koji su otišli u neke dobrovoljne smrti iz čiste lepote i neću spominjati imena”.
Za ulogu Ane Кarenjine Zoranov brk dobila je Dragana Mićalović. Njoj je ovo prva profesionalna predstava i prva nagrada, koja joj je posebno važna jer je od detinjstva vezana za Zaječar.
„Zoran Radmilović. Jedan od naših najvećih glumaca. Ovo je velika čast. Moj ujak je bio član ovog pozorišta. Ja sam kao mala dolazila ovde. Danas kada sam ušla u Zaječar… Znate onaj osećaj bezbrižnosti koji, nažalost, što smo stariji sve manje imamo? Eto, Zaječar je to probudio u meni. Onaj mir koji sam ja imala ovde kao dete. Ovde živi moja tetka, jedna druga tetka je živela. Niš je bio grad u kome je moj otac živeo. Prva profesionalna predstava koju sam ikada radila je “Ana Кarenjina” u gradu u kome je živeo moj otac. Prva nagrada koju sam dobila je u pozorištu u kome su igrali moji ujak i ujna. Verujte da meni ovo znači i mnogo više nego što možete da zamislite”, istakla je Dragana.
Ona kaže da je Anu Кarenjinu odigrala onako kako ju je doživela: “Ja sam baš slepo verovala u Irfana i njegove ideje i svemu što je on nama govorio. On je dozvolio da ja u mojoj podeli stvaram na način na koji sam je ja osetila. Smatram da se i danas od tog Tolstojevog vremena nešto baš nije promenilo. I dalje svi imamo potrebu za slobodom, koja nam je nekako skučena i nekako nam je dozvoljeno da volimo i mislimo glasno. Tako da sam ja nju, u nekim svojim osećanjima, dopustila sebi da je upoznam malo dublje. Da zamislim kakva je ona bila kao dete, kakvi su bili njeni roditelji, kako se oblačila. Ovo je način na koji sam ja doživela da je ta Ana Кarenjina sigurna sam da je postojala”.
Vuk Marinković, koji igra Serjožu, sina Ane Кarenjine kaže da je ovo divna predstava i da mu je velika čast što je sarađivao sa Draganom Mićalović i glumcima iz niškog ansambla.
Uručena nagrada „Zoran Radmilović“ za glumačku bravuru
Jedan od iskoraka koje je Narodno pozorište Timočke Кrajine „Zoran Radmilović“ načinilo ove godine je taj što je na „Sterijinom pozorju“ u Novom Sadu, postalo pokrovitelj i organizator žirija za nagradu „Zoran Radmilović“, koja se dodeljuje za glumačku bravuru. Podsetimo, tu nagradu su nekad dodeljivale „Večernje novosti“, ali su odustale od nje.
Žiri u sastavu Vladimir Đuričić, direktor Narodnog pozorišta Timočke Кrajine „Zoran Radmilović“, Aleksandar Gajin, dramski umetnik i Aleksandar Milosavljević, pozorišni kritičar, odlučio je da nagradu „Zoran Radmilović“ za glumačku bravuru na ovogodišnjem 66. Sterijinom pozorju, dodeli Minji Peković za ulogu Milje Bušatlije u predstavi „Кus petlić“ Aleksandra Popovića, u režiji Milana Neškovića i produkciji Narodnog pozorišta / Narodnog kazališta / Népszínhaz Subotica.
Nagrada je dobitnici uručena sinoć na 30. Festivalu „Dani Zorana Radmilolvića“. Кeramičku statuetu Zorana Radmilovića Minji Peković je uručio direktor „Sterijinog pozorja“ dr Mirosalav Radonjić, a direktor zaječarskog teatra Vladimir Đuričić nagrađenoj glumici je uručio umetničku sliku, rad Ljube Milunovića, slikara Ateljea 212.
Zahvaljujući se na nagradi Minja Peković je rekla:
„Zoran Radmilović nije bio samo glumac. Mislim da je malo reći i veliki glumac. Čovek je britki um svog doba i njegovo ozbiljno promišljanje o svetu u kome živi, o zemlji u kojoj živi i u trenutku u kome živi i stvara, ostalo je utkano u njegove uloge, od kojih neke i danas gledamo. Jedno veliko, veliko, neizmerno hvala što mogu da se poklonim vama i senima velokog umetnika, ali i mnogih velikana, koji više nisu sa nama, a pre mene su dobili ovu nagradu.“
Otvorena izložba slika Veljka Mihajlovića, slikara „Ateljea 212“
Posetioci zaječarskog pozorišta imali su priliku da na 212. samostalnoj izložbi Veljka Mihajlovića vide kolaže sa glumcima iz predstava „Ateljea 212“, među kojima se nalazi i Zoran Radmilović. Izložba je otvorena u okviru pratećeg programa 30. Zoranovih dana, a autor se ovom prilikom našalio da on nije slikar „Ateljea 212“, nego stalni član bifea „Ateljea“.
„Pre dve godine kada se približavala moja 212. samostalna izložba mislio sam da je primereno da tu izložbu priredim u Ateljeu 212, pa je onda bilo normalno da napravim nešto što ima veze sa Ateljeom. To su scene iz predstava koje sam ja gledao ili učestvovao u njima“, rekao je Veljko Mihajlović, autor izložbe.
O Mihajloviću i njegovom radu na otvaranju su govorili njegovi prijatelji i „kolege iz bifea Ateljea 212“, Milan Caci Mihailović i Aljoša Vučković.
„U samoj tehnici kolaža ima nečeg što po asocijaciji podseća na pozorište: ima nečeg bezazlenog, dečijeg, nečeg od igre. Zato se čini da slikar nije slučajno za svoj doživljaj pozorišta odabrao baš ovu tehniku. Кao što su i prizori predstavljeni na kolažima pomešani kao špil karata: jedna za drugom su poređani kolažni prizori koji asociraju na predstave Ateljea odigrane u bliskoj i davnoj prošlosti. To nam sve ukazuje na kompaktan doživljaj slikara i njegovo autentično likovno tumačenje pozorišne stvarnosti“, rekao je prilikom otvaranja izložbe Aljoša Vučković.
„Razmišljajući o ovoj izložbi , setio sam se kako je nekome Radmilović dao intervju. Pitali su ga zašto ne promeni pozorište, a on je rekao da u Ateljeu 212 nema mržnje, ima poneka mržnjica, ali to se ne računa, te mu zato ne pada na pamet da ide odatle. Mi smo živeli u Ateljeu kao u porodica. Trudili smo se uvek da obradujemo onog drugog bez obzira da li je to bio Zoran glumac, da li je to bio Pera Struja električar ili Ben Кvik dekorater“, istakao je Milan Caci Mihailović i u čast dugogodišnjeg člana bifea „Ateljea 212“ i srpskog slikara Velje Mihajlovića pročitao je, iz svoje zbirke pesama za decu, pesmičuljak „Šareni čika“
DRUGI FESTIVALSKI DAN
Почео такмичарски део 30. Фестивала “Дани Зорана Радмиловића”
Из Зорановог Атељеа 212, на Фестивал је стигла нова драма Сташе Бајац „Ова ће бити иста“, духовита и болна, која за протагонисте има мушкарце и својеврсна је верзија њене претходне драме „Овај ће бити другачији“, која је такође била веома запажена на прошлогодишњим „Зорановим данима“. Насилно, патријархално друштво овога пута је посматрано из перспективе Игора, Милоша и Душана, кроз њихове експлицитне погледе на свет у коме живе, доживљаје сопствених позиција у том свету и перцепције жена са којима се повезују.Ликове у представи маестрално су одиграли Урош Јаковљевић, Дејан Дедић и Иван Михаиловић, које је зајечарска публика поздравила громогласним аплаузом.Трочлани жири у саставу: Мирослав Радоњић, председник, Душко Љуштина , члан и Милан Цаци Михаиловић, члан, донео је одлуку да „Зоранов брк“ за најбољег глумца вечери додели Ивану Михаиловићу за улогу Душана, уз напомену да је било јако тешко издвојити најбољег од њих тројице. Лауреат је на прес- конференцији истакао да је велика привилегија имати овакве глумце око себе и имати овакав тим. “То је редитељ препознао. Мислим да је ово представа у којој смо сва тројица отишли најдаље од себе. Ово није наша прича, ово нисмо ми, али оваквих људи има много. У тој мери нам је било тешко да останемо доследни ликовима, да не кокетирамо са публиком, да не будемо пуки забављачи. Ако смо вам се згадили, онда смо успели. Увек је специјално када Атеље долази на овај фестивал, јер смо сви ми одгајани на легендама и причама Атељеа 212 и немамо лак задатак. Све те легенде и приче и све те приче о Зорану и не само о Зорану су за нас јако инспиративне, забавне, а с друге стране и један велики терет и једна велика обавеза, јер ми сада остајемо, и ми морамо да досегнемо до тог нивоа. Што се тиче награде „Зоранов брк“ ја сам пет пута наступао на овом фестивал и ево сада сам добио награду. Мислим да је у овој представи, а то је речено и приликом доделе, била колективна игра и свако од нас тројице је пођеднако заслужио награду. Наравно да ми значи, али ми свакако значи што смо на овом фестивалу са добром представом.“Глумац Урош Јаковљевић, који је играо Игора, рекао је да је учешће на „Зорановим данима“ прво играње ове представе ван Београда.„Kада смо почињали да припремамо, па и играмо ову представу ја сам мислио да такви ликови не постоје, да смо можда чак и претерали, али сада мислим да нисмо. Мислим да смо вечерас одиграли најбоље до сада, јер што је више играмо, некако се ликови учвршћују и постају јаснији и чвршћи“.Дејан Дедић који је тумачио улогу Милоша додао је да су ово комплексне улоге три различита лика који долазе из три различите средине и са различитим проблемима.„Ако апстракујете све три биографије наших ликова, они су заправо обични људи са обичним проблемима, само на мало појачаније и наглашеније начине“.Причајући о раду на представи, редитељ Иван Вуковић је подсетио на један од ранијих интервју у коме је новинар је за наслов извукао једну његову шалу, па је наслов био: „Глумцима из Атељеа не треба редитељ“. „То наравно није истина, него је ствар у томе да је мени било јасно у глави да су то све неки ликови које ми познајемо и колико год да су далеко, обично неко из поделе има задатак да брани свој лик јер је просто одвратан и синоним пропасти, а ми овде то сви имамо, чак и ја као редитељ. Ту је онда највише требало одолети томе да будемо ситно иронични да не одемо у неку перцифлажу и да пљујемо неке људе који уопште и не иду у позориште и то да радимо у позоришту. То не би било нетачно, било би можда и забавно, али би шкодило представи“.
Током „Зоранових дана“ промовисана књига „Интертекстуална плетисанка“
У својој књизи „Интертекстуална плетисанка“ Миливоје Млађеновић, која је промовисана пред зајечарском публиком, говори о о моделима конституције драмског лика Лазе Костића на неколико примера у радовима значајних аутора. Директор Стеријиног позорја др Мирослав Мики Радоњић истакао је да је ова књига драгоцена зато што са једне стране говори о моделима конституције драмског лика Лазе Костића на неколико примера и значајних аутора, док са друге стране Миливоје Млађеновић кроз ову књигу на врло јасан, прецизан, занимљив начин повезује своје теоријско, професорско, искуство историчара књижевности са својим позоришним искуством.
„Циљ нам је био да те мање форме научних радова објавимо и у оваквим књигама које визуелно делују привлачно. „Интертекстуална плетисанка“ је значајна и за ширу публику, а не само као стручна литература јер Миливоје Млађеновић успева да ову књигу приближи свима онима који се занимају не само за Лазу Костића и његов живот и дело, не само за ауторе које анализира, него се ова књига може читати као једна белетристичка литература где ћете се ви сусрести са врло различитим феноменима које ови аутори обрађују пре свега кроз лик Лазе Костића, говорећи и о времену Лазе Костића и на који начин се оно прожима и дан данас, говорећи о језику Лазе Костића који је био врло специфичан, па отуда и ова „плетисанка“ коју је, условно речено, изумео Лаза Костић. А интертекстуална зато што се кроз све ове комаде о којима Млађеновић анализира на један начин се преплићу и неки други текстови и сам уметнички рад Лазе Костића“, рекао је др Мирослав Мики Радоњић, директор Стеријиног позорја.
„Када се сусрећете са ликом који је стварни човек, велики уметник, песник, а који у одређеном моменту треба да постане драмски лик онда се аутори налазе пред врло захтевним задатком да то не буде само пука илустрација него да кроз један поступак карактеризације тај живи лик, који живог песника претвори у драмски лик, коме можемо веровати, у једну драмску условност коју сваки драмски текст, а касније позоришна представа, захтева. У том сегменту је Миливоје Млађеновић заиста показао осећај код читања тих комада, а имао је срећу да те представе углавном гледа“, приближио је присутнима Радоњић Млађеновићево дело.
„Постоји још један додатак у овој књизи који говори о Лази Костићу као човеку који је значајно утицао на развој позоришта код нас и позоришне критике. Биће вам интересантна књига, не само као једна научна студија, него као литература која ће вас упознати са временом у коме је Лаза Костић живео, на који начин се он претворио у драмски лик нашег савременика аутора и на који начин ми перципирамо све оно што се тада дешавало и што је повезано са временом у коме живимо“, истакао је Радоњић.
„Интертекстуална плетисанка“ је друга књига Миливоја Млађеновића у издању „Стеријиног позорја“. Миливоје Млађеновић је три године био селектор „Дана Зорана Радмиловића“, али и члан жирија овог фестивала, такође је режирао је представу зајечарског позоришта.
„Зоран Радмиловић је пупчана веза између ове књиге и Лазе Костића. Зоран Радмиловић је играо Лазу Костића у драми „Santa Maria della Salute“ у „Атељеу 212“. Драги пријатељи, све је ово живот, све је ово нешто лепо и узбудљиво“, рекао је Миливоје Млађеновић, аутор књиге „Интертекстуална плетисанка“.
RUSKA PREDSTAVA NA ZORANOVIM DANIMA
U okviru pratećeg programa „Zoranovih dana“ danas je odigrana ruska monodrama „Moskva priča“ po tekstu Julije Pospelove, u režiji Aleksandra Rjapisova i u izvođenju Natalije Kuznjecove, iz pozorišta u gradu Nižnji Novgorod u Rusiji. Malo je reći da je ova kamerna predstava oduševila publiku, ona je fascinirala gledaoce.Pre svega zahvaljujući izvanrednoj glumi Natalije Kuznjecove koja govori kroz više glasova i peva uživo, u pratnji na gitari kompozitorke predstave Valentine Limonove. Uprkos jezičkoj barijeri, Natalija je uspela da prenese emociju gledaocima koji i sami učestvuju u predstavi. Naime, sama inscenacija počinje kao koncert – sačinjena je od različitih numera, pa i onih za ples. Glumica komunicira sa publikom obraćajući im se ili kao lirskim recipijentima ili kao gledaocima, kada ih na primerzamoli da se okrenu i suoče sa radnjom.U izjavi za“ Festivalske novine“ Natalija Kuznjecova ističe da je predstava „Moskva priča“ postavljena po tekstu Julije Pospelove, koji je napisan po knjizi „Dvadeset pisama prijatelju“ Svetlane Alilujeve , jedine ćerke diktatora Josifa Visarionoviča Staljina. „Ja u samom komadu ne igram lik Svetlane, već, kao što se i kaže u naslovu predstave Moskva priča, zapravo kroz moj lik cela Moskva, cela država govori, smeje se, plače i peva, vrišti, svedoči o tom strašnom vremenu koje je uticalo na ljudske sudbine.“Valentina Lemonovaističe da je cela predstava veoma interesantno postavljena.„Njen radni naziv je bio „Priča o glumici i jednom mikrofonu“. Zapravo se radi o vrlo interesantnim akustičnim rešenjima, jer ljudi koji gledaju predstavu shvataju da je glumica na deset različitih tačaka. Ovo nije klasična predstava u kojoj je glumica na sceni, a gledaoci u publici. Gledaoci su deo prostora, a glumica je svuda oko njih. U nekim momentima će je samo čuti, a neće je videti. Moći će da osete i čuju njene emocije i to je jedan veoma interesantan eksperiment.“Na kraju predstave smrt žrtve i tiranina zbližava se u jednoj tački zapleta a junakinja/pripovedač/glumica obučena u otrcani kaput, sa kapom sa ušnim kapcima i čizmama prolazi pored publike i ide u daljinu- što predstavlja sliku zemlje koja oplakuje svog okrutnog „oca“ i miliona svoje dece, ubijene po njegovom naređenju ili nestale nepoznate u njegovim logorima.I Natalija i Valentine su veoma srećne što njihova predstava učestvuje na jednom ovakvom pozorišnom festivalu koji postoji već 30 godina. „To je za nas posebna čast. Gledale smo i film o Zoranu Radmiloviću. Valentina i ja smo pod izvanrednim utiscima i velika je stvar što je takav film o glumačkom velikanu poklonjen gledaocima“, kaže Natalija Kuznjecova.Direktor zaječarskog pozorišta Vladimir Đuričić uručio je Nataliji Kuznjecovoj plaketu sa likom Zorana Radmilovića, u znak zahvalnosti za učešće na Festivalu.
PRVI FESTIVALSKI DAN
Svečanost otvaranja festivala započela je sinoć koreografijom Кontra dens studija iz Niša pod vođstvom Danice Ničić, na temu iz predstave „Кralj Ibi“ .
Nakon toga, Vladimir Đuričić, direktor Festivala „Dani Zorana Radmilovića“ podsetio je na uspešnost 4. Festivala malih pozorišnih formi koji je održan od 11. do 14. oktobra i zahvalio publici što je ispratila festival i što je sala tokom izvođenja svih šest predstava bila puna. Istakao je da će postati praksa da ovaj festival bude uvod u „Zoranove dane“. Takođe, podsetio je na sinoćnju premijeru filma „Glumčina“ koji je divna, topla, ljudska priča o Zoranu Radmiloviću koja je bila na više festivala. To je jedna od tri priče koje smo najavili povodom 30. Festivala „Dani Zorana Radmilovića“.
„Povodom 35. godina od smrti Zorana Radmilovića zamolili smo prošle godine Milana Cacija Mihailovića da u okviru svoje divne edicije „Uspomenar“ uradi i knjigu posvećenu baš Zoranu, što je on i uradio na najbolji mogući način. Na osnovu te knjige je nastao i film u koprodukciji sa Siti grupom. Započeli smo i priču sa Ivanom Bekjarevim o izradi predstave o Zoranu Radmiloviću, ali je na pola tog procesa on nažalost umro. Ipak ne odustajemo od predstave o Radmiloviću.“
Direktor je istakao da će tokom narednih osam dana publika imati priluku da vidi predstave iz Srbije, Hrvatske, Republike Srpske, Slovenije i Rusije i pozdravio gošće iz ruskog grada Njižnji Novgoroda koje će sutra u 12.00č odigrati predstavu „Moskva priča“ zasnovanu na književnom delu i pismima Staljinove ćerke Svetlane Alelujeve.
Njagovo preosveštenstvo episkop Timočki gospodin Ilarion je istakao:
„Ako se osvrnete levo ili desno opet vidimo da su mnoga mesta prazna i blokirana. Znamo zašto je to tako. Ali mi kao ljudi iz crkve i ljudi koji smo prizvani, po milosti božjoj, da sve duhovno tumačimo na duhovni način, moramo da se setimo da ova prazna mesta nisu samo radi preventive, nego možemo da shvatimo i da se setimo da su mnogi naši sugrađani koji su prošle, preprošle i ranijih godina bili ovde na festivalu danas nisu uopšte sa nama prisutni na ovome svetu. Jedan od nama dragih i redovnih gostiju bio je preminuli Ivan Bekjarev, Lane Gutović i mnogi, mnogi drugi glumci, umetnici, pozorišni radnici, a da i ne govorim o vašim i našim bližnjim. Njihova su ova mesta koja su sada upražnjena. Ja ne bih bio ono što jesam i ovaj ko jesam ako vas ne bih pozvao sve ovde okupljene da i sutra, i prekosutra i svih narednih dana vašeg života, draga braćo i sestre i poštovana publiko, ne svratite do crkve i ne upalite makar po jednu sveću za upokojenog Bekjareva, Laneta Gutovića, najpre za Zorana Radmilovića sećajući se da su i oni nekad nešto pred bogom zgrešili, možda su nešto opsovali, ogrešili se. A kad ste već u crkvi setite se i vaših bližnjih i upokojenih predaka, suseda i poznanika. Кad već to činite setite se vas samih, vaših bližnjih i voljenih, vaše porodice i upalite sveću. Da sveća vašeg i našeg života što duže gori po milosti božjoj i po daru božjem, da nas podseća i na prolaznost života, ali ako to znamo da vrednujemo ovaj život, one koji se trude u ovom životu, koji se trude da nas obraduju u ovom životu koji nosi mnoga iskušenja i mnoge tuge. Jedan od njih je svakako i Zoran Radmilović i svi pomenuti koji su se nalazili na ovim daskama i koji su to i činili.“
Naš istkanuti pesnik Pero Zubac je na svečanosti otvaranja istakao kako Zoran Radmilović u njegovom sećanju nije ostao samo po ulogama nego i po onome što je pratio i čitao o njemu:
„Večeras ću reći, prvi put u životu jedno dragoceno sećanje koje je stvorilo jednu moju pesmu posvećenu njemu, koju ću govoriti drugi put u životu, jer sam govorio prvi put pred spomenikom. Beše leto, mislim 1974. Sasvim slučajno na Divčibarama u novi hotel stižemo istovremeno Zoran Radmilović i ja. Prvo jutro on sedi na novoj terasici u foajeu hotela, pije kafu. Vidim čašu kisele vode, priđem, pozdravimo se. „Кoliko ćeš biti ovde“, pita on. Кažem ja: „Petnaest dana“. „Divno“, kaže, „i ja“. „Šta ćeš ti?“ „Isto to što i ti“, kažem. „Nećeš ništa drugo?“ „Neću ništa drugo.“ Svih petnaest dana on nije okusio alkohol, a nisam ni ja. To je štetilo našim razgovorima, mi smo uglavnom ćutali.
Međutim, moj mali sin se sve vrti oko nas, gurao je neke automobilčiće koje je poneo iz Novog Sada i uglavnom je on razgovarao sa Zoranom. Pošto ima fotografsko pamćenje on pamti razgovore sa Zoranom. A ja ću sad u ovoj pesmi posvećenoj velikom glumcu, gospodinu da se setim tih dana. Najdužeg našeg drugovanja i najdužeg ćutanja, rekao je Pero Zubac i pročitao pesmu posvećenu Radmiloviću, čije je stihove govorio i ispred spomenika velikom glumcu.
Nadahnutom besedom festival posvećen glumcu otvorio je naš istaknuti glumac Goran Sultanović, savremenik i prijatelj Zorana Radmilovića:
„Ja sam znao gde dolazim, zašto dolazim, ali nisam znao da će mi biti ukazana čast i poverenje da vam se obratim večeras. Imao sam tu sreću da živim u vreme Zorana Radmilovića. Mislim da je svojim talentom, duhom i rezultatima zaslužio da se kaže: „Vreme Zorana Radmilovića“. Imao sam tu sreću da poznajem Zorana, da radim sa njim, da igram mali fudbal sa njim, da me primi u svoje društvo, da uživam gledajući po desetak puta predstave u kojima je on izvodio čuda. Šta reći o tom čoveku. Naizgled namrštenom namćoru, a opet čoveku koji kada se nasmeje otkrijete da je to jedna plemenita, tanana duša prepuna emocija. Šta reći o čoveku koji je snagom svog talenta uspeo da predstavu koja je posle premijere trebalo da bude skinuta sa repertoara pretvori u najgledaniju predstavu koja je po svom tajmingu trebalo da traje sat i četrdeset minuta, nemojte me držati za reč, a najčešće je trajala dva sata, dva ipo sata, tri sata. Moj kolega Caci je imao sreće da igra u „Radovanu Trećem“. Šta reći o čoveku koji je izbačen iz jednog beogradskog pozorišta kao netalentovan glumac, a onda posle par godina bude kralj Ibi, odnosno kralj glumaca, kralj pozorišne scene. Šta reći o čoveku koji je imao toliko hrabrosti da provodeći popodne u kafani, početak predstave se bliži, od upravnice pozorišta do dekoratera svi dolaze i kažu: „Zorane, ajde. Treba da počne za pet minuta“, on kaže: „Ja večeras nisam u stanju da izađem pred publiku“. Oni izađu na scenu i kažu: „Zbog bolesti otkazujemo predstavu“. Onda on izađe iz kafane, sačeka ljude koji izlaze iz sale i kaže: „Poštovana publiko, nisam bolestan lažu. Zaigrao sam se, nisam u stanju večeras da izađem pred vas“. Treba imati toliko poštenja i to uraditi.
Šta reći o čoveku koji, u vreme kada to nije bilo tako popularno, sa terase visokog partera u šoljice za kafu, rakijske čaše i sve čaše za vodu sipa piće i nudi komšiluk sa pozdravom „Hristos vaskrese“ i reči: „Ajde komšije da popijemo. Veliki je praznik“, a ljudi beže i sklanjaju se jer je preko puta živeo Slobodan Milošević. I za to je ipak trebalo hrabrosti. Reči su nemoćne da opišu tog čoveka sa ogromnom dušom i ogromnim talentom. Zato sam duboko zahvalan vama Zaječarcima i ljudima koji organizuju ovaj festival što se trudite i uspevate da ne dozvolite zaboravu da nam otme sećanje na velikog Zorana jer i dan danas mladi ljudi, koji se nisu ni rodili kada nas je Zoran napustio, gledaju kasete, izgovaraju replike iz njegovih predstava, a to je dokaz da će Zoran Radmilović večno trajati.“
Pompeznosti otvaranja 30. Festivala „Dani Zorana Radmilovića“ doprineo je i muzički kvartet „Dinamika mjuzik“, koji je u holu pozorišta dočekao publiku fantastičnim sviranjem na električnim violinama.
Već po tradiciji,ispred spomenika Zoranu Radmiloviću značajni srpski pesnici govore stihove posvećene Glumčini. Ove godine čast da svojim stihovima najavi „Dane Zorana Radmilovića“ primala je jednom od najzčajnijih jugoslovenskih i srpskih pesnika, Peri Zupcu.
Nakon svečanog otvaranja izvedena je premijera predstave zaječarskog teatra „Emilija Galoti“ Efraima Gotholda Lesinga, u adaptaciji Vuka Boškovića i režiji Tare Manić, koju je publika odlično prihvatila.
Dr Nenad Novaković je u susretu sa novinarima posle predstave naglasio da komad „Emilija Galoti“ koji je nastao pre francuske revolucije, večeras dok smo ga gledali, izgledao kao da je pisan preksinoć:
„ Tara je uspela da povuče tu liniju iz 18. veka na period 21. veka gde smo dobro razumeli sva sukobljavanja, sve ono što proističe iz sukoba generacija i prelaska jednog sistema u drugi. Ako bismo upotrebili taj neki savremeni termin, onda je ovo na najbolji način oslikalo tu tranziciju koju mi sada preživljavamo“
Rediteljka predstave Tara Manić smatra da u tekstu koji je pisan prošle godine kao i u tekstu koji je pisan pre nove ere postoji mnogo toga što je za čoveka zajedničko i univerzalno.:
„Svakako da je to vreme u kome je Lesing pisao i vreme u kome su živeli njegovi likovi mrtvo, prevaziđeno po tim postulatima više danas ne postoji, ali to ne znači da delovi pitanja koji su ispostavljeni pred Emiliju Galoti, ali i pred ostale likove nisu u nekim tragovima nekako pervertirano došli do današnjeg trenutka. Mislim da negde u tim dubljim nijansama teksta, ne u samom tom istorijskom kontekstu leži neka spona sa današnjim trenutkom koja je i dalje negde ostala značajna, nerešena, a negde na pogrešan način stavljena ili u prvi plan ili pod tepih“.
Mlada glumica Jelena Rajić nosila je glavnu ulogu na jedan zaista specifičan, dobar, razumljiv, nama razgovetan način:
„Ulogu Emilije Galoti doživela sam onako kako sam je i predstavila. Još uvek nismo prevazišli nasilje nad ženama i zloupotrebu moći. To se jasno videlo na Emilijinom slučaju. Doživela sam je na tragičan način, što i jeste njen lik“.
Predstave zaječarskog teatra nisu u konkurenciji za glavne nagrade, ali jesu u konkurenciji za „Zoranov brk“.
Tročlani žiri u sastavu: Miroslav Radonjić, predsednik, Duško Ljuština , član i Milan Caci Mihailović, član, doneo je odluku da „Zoranov brk“ za najboljeg glumca večeri dodeli glumcu Milošu Tanaskoviću za ulogu Hektora Gonzaga, kneza Gvastale. Ovo je Milošu prvi brk, što mu je posebno drago:
„Večeras je bila premijera. Zahvaljujem pre svega Tari i svim kolegama i saradnicima koji su radili na ovoj predstavi. Seleni Orb naročito. Nekako je to najdivniji i najbolji proces koji sam ja imao ovde u pozorištu od kad sam zaposlen i to mi je jako važno. Hvala Tari što mi je dala ovu ulogu. Ja sam bio potpuno šokiran kada sam video podelu i kada sam video da ja to treba da igram. Onda me je ona pitala: „Jesi li igrao ovako nekad nešto?“, ja sam rekao: „Nikada“. Ona kaže: „E pa zato sam ti je i dala“. Tako da joj puno hvala. Ona je jedno divno biće, pametno i budućnost srpskog pozorišta, ono što mi je jako drago”.
Pored Jelene Rajić i Miloša Tanaskovića u predstavi igraju Miloš Đuričić, Predrag Grbić, Nataša Petrović , Ana Bretšnajder i Branislav Mijatović.
NA ZORANOVIM DANIMA NAJBOLJE PREDSTAVE IZ OVOGODIŠNJE POZORIŠNE PRODUKCIJE
U Zaječaru večeras počinje 30. jubilarni festival „Dani Zorana Radmilovića“. Danas u 18.00h, pesnički pozdrav Zoranu Radmiloviću ispred spomenika uputiće naš istaknuti pesnik Pero Zubac. Tradicionalnu besedu na otvaranju Festivala u 20.00h govoriće glumac Goran Sultanović, savremenik i prijatelj Zorana Radmilovića. Nakon svečanog otvaranja, biće odigrana premijera predstave zaječarskog teatra „Emilija Galoti“ Efraima Gotholda Lesinga u režiji Tare Manić. Do 23. oktobra biće odigrano još sedam izvanrednih predstava iz Srbije, Hrvatske, Republike Srpske i Slovenije, koje predstavljaju sam vrh ovogodišnje pozorišne produkcije. Iz Radmilovićevog Ateljea 212 stiže predstava „Ova će biti ista“ koju je po tekstu Staše Bajec režirao Ivan Vuković. Publika će biti u mogućnosti da gleda i hit predstavu „Ana Karenjina“ Narodnog pozorišta iz Niša, koju je po tekstu Lava Nikolajeviča Tolstoja režirao Irfan Mensur. Iz Hrvatske na Zoranove dane dolazi zajednička predstava Gradskog kazališta „Joza Ivakić“ iz Vinkovaca i Hrvatskog narodnog kazališta u Osijeku – „Gospodjica Julija“ Augusta Strindberga u režiji Aide Bukvić. Publika će moći da uživa i u predstavi „Tre sorele“ Zvezdara teatra iz Beograda, koju je po tekstu Stevana Koprivice režirao Milan Karadžić, kao i u komadu rađenom u koprodukciji Pozorišta Prijedor i Gledališča Kopar- „Jugoslavija moja otadžbina“, tekst Goran Vojnović, režija Marko Misirača. Iz Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada dolazi nam još jedna hit predstava – „Ko je ubio Dženis Džoplin“, tekst Tijana Grumić, režija Sonja Petrović. A kao šlag na torti 23. oktobra pozorište „Zoran Radmilović“ izvešče u čast nagrađenih premijeru predstave „Pokondirena tikva“ Jovana Sterije Popovića, u režiji Olivere Viktorović Đurašković.
Dobrodošli!
PRED FESTIVALSKO VEČE
GLUMČINA PRED ZAJEČARSKOM PUBLIKOM
Zaječarska premijera dokumentarnog filma o Zoranu Radmiloviću “Glumčina” održana je večeras u pozorištu koje nosi njegovo ime, u okviru pratećeg programa 30. „Zoranovih dana“. Film je rađen u produkciji „Siti grupe“ iz Niša, a koproducent je Narodno pozorište Timočke Krajine „Zoran Radmilović“. Saradnik na scenariju je Milan Caci Mihailović, a reditelj filma je Vladimir Ristić. Film “Glumčina” o velikom srpskom glumcu Zoranu Radmiloviću koji je obeležio drugu polovinu 20. veka svojim jedinstvenim darom i ostavio neizbrisiv trag u istoriji srpskog teatra i kinematografije, naišao je na odličan prijem kod publike koju je raznežio i oduševio.U filmu učestvuju: Milan Caci Mihailović, Selena Vicković, Dušan Kovačević, Mira Banjac, Vladimir Đuričić, Bratislav Đorđević, Seka Sablić, Miloš Vešović, Zdravko Šotra, Goran Marković, Svetlana Bojković, Aljoša Vučković, Goran Sultanović, Novica Nikić, Milica Kralj i Ljuba Milunović.Uoči projekcije filma, direktor zaječarskog teatra Vladimir Đuričić je podsetio da smo prošle godine, povodom 35. godina od smrti Zorana Radmilovića zamolili Milana Cacija Mihailovića da u okviru svoje divne edicije „Uspomenar“ uradi i knjigu posvećenu baš Zoranu, što je on i uradio na najbolji mogući način. „Krenuli smo i sa izradom predstave o Zoranu Radmiloviću, ali je Ivan Bekjarev nažalost preminuo. Producent Oliver Paunović je došao sa odličnom idejom da uradimo i film o Zoranu, pročitavši knjigu „Uspomenar 4- Čarobnjak Radmilović“ autora Milana Cacija Mihailovića. Ja mu na tome zahvaljujem jer je film odličan i ima dug i uspešan put. Zatvorio je filmske susrete u Nišu, bio u još nekoliko gradova, prošle nedelje u Ateljeu 212, večeras ima zaječarsku premijeru i koliko čujem, biće i u Americi i ko zna gde“.Za dopirinos u izradi filma i promociji našeg grada i pozorišta, direktor je uručio priznanja Milanu Caciju Mihailoviću, producentu filma Oliveru Paunoviću i reditelju filma Vladimiru Ristiću.„Sve ono što smo umeli i znali da kažemo rekli smo za ovaj film koji će, nadam se, ostati da živi mnogo dugo i posle svih nas“, rekao je Milan Caci Mihailović.Producent filma Oliver Paunović je naglasio da mu ovo priznanje mnogo znači:„Ovo je deveti film u produkciji City grupa iz Niša. Mogu da kažem Zoran Radmilović opet živi i živeće večno. Hvala mojim kolegama, prijateljima koji su radili na ovom filmu. Veliko hvala Milanu Caciju Mihailoviću, jer da nije njega ne bi bilo ni ovog filma. Hvala reditelju Vladimiru Ristiću što je stvarno odradio jedan fenomenalan film. Hvala Zaječaru, zaječarskom pozorištu, ali još jednom najveće i veliko hvala glumčini Zoranu Radmiloviću“.Drage Zaječarke i Zaječarci, velika je čast da budemo ovde pred vama večeras. Nadam se da će film opravdati sve ove nagrade. Zoran Radmilović je kao kometa koja se pojavi jednom u šezdeset i kusur godina. Živi bili. Vidimo se u nekom novom filmu“, rekao je reditelj filma „Glumčina“ Vladimir Ristić.Promociji filma prisustvovao je episkop timočki gospodin Ilarion, rediteljka Milica Kralj, ćerka Petra Kralja koji je bio prijatelj i saradnik Zorana Radmilovića i sam ostavio veliki trag u srpskoj kulturi, kao i prijatelj i saradnik ovog festivala i Zaječara, Dragan Babić.
