Po delu Branislava Nušića „Gospođa Ministarkaˮ

Igra: Nataša Petrović

Adaptacija teksta i režija: Maja Mitić

Muzički saradnik na monodrami: Milan Mitić

Sufler/inspicijent: Danica Ilić

Majstor tona: Dušan Purešić

Majstor svetla: Dragan Marković

Kostim, scenografija, rekvizita: umetnički tim predstave: Maja Mitić i Nataša Petrović; Gorica Ilić, Mirko Stokić, Biljana Ranđelović

Šminka: Aleksandra Marković

Tehnika: Boban Simonović

Fotografija: Vuk Karabašević

Reč rediteljke

Raditi solo predstavu bi za glumca/icu trebalo da bude veoma lična odluka. Odabir toga šta radiš (tekst) i koga biraš da ti režira takođe, jer biti sam na sceni nije lako, a i sam rad na njoj može biti i vrlo usamljen proces.

Kada sam, pre dve godine, u jednom privatnom razgovoru sa koleginicom zaječarskog pozorišta Natašom Petrović, na neku njenu šalu koju je izgovorila, rekla: „Ti bi bila super Gospođa Ministarkaˮ, ona mi je replicirala vrlo ozbiljno: „Ali kao monodrama.ˮ Osmehnula sam se sa čuđenjem i rekla: „Što da ne.ˮ Već smo neko vreme pričale o njenoj želji da radimo zajedno, da ona glumi, ja da režiram i tražile smo tekst, ali se ništa dovoljno inspirativno nije pojavljivalo, kako za nju tako ni za mene. Nataša me je zbunila ovom kratkom rečenicom i ozbiljnim stavom  ̶ da je to to. A i šta hoću sad ja, sama sam započela ovaj predlog, nehotice, ali ipak jesam. Da napišem u Nušićevom stilu  ̶  kako sad pa to? Gospođa Ministarka kao solo predstava? Pisana je baš za veliki ansambl, da li će to baš moći tako kao solo a da ostane originalno Nušićevo delo i tako dobro svima znana Živka? Zbog čega sam rekla „što da neˮ?

Dolazim iz tradicije savremenog teatra 20. veka, moja baza posle studija glume je 25-ogodišnji trupni rad, baziran na glumačkim treninzima J. Grotovskog i E. Barbe. Godinama sam u tom „procesnom teatruˮ sama prolazila fizičke i vokalne treninge, pravila svoje materijale  ̶  scene za predstave , birala ili pisala tekstove, smišljala kostim i rekvizitu. U takvom radu, sem teksta, veoma je važna i komponenta rada na fizičkom izrazu i telu. Glumac/ica-izvođač/ica glumačkih radova mora biti skoro pa žongler u radu sa telom, rekvizitom, kostimom i ostalim pozorišnim elementima. Kad sam sa tim iskustvom ponovo pročitatala Nušićevu „Ministarkuˮ, zatim izdvojila samo njene replike, pa sad tako pročitala materijal, bilo mi je jasno da korišćenjem ovakog načina rada možemo da dođemo do spoja klasičnog i savremenog izraza. To je bilo inspirativno za rad, davalo je veliku slobodu za režiju, još više za glumu.

Dramaturški gledano, nije bilo potrebe za velikim intervencijama, Nušić je toliko veliki pisac da su i tako izdvojene samo Živkine replike prosto tekle, dosledno pratile razvoj i promenu lika i pričale priču u celini. Priča (znate priču) govori o ljudskoj slabosti i želji da se tuđa moć prisvoji kao sopstvena, govori o zanosu društvenog uspona,  usled koga otkrivamo ono najsmešnije i najtužnije u nama. Aktuelna je u svako vreme i na svakom mestu.

Ponekad je dovoljna samo jedna reč.

Jedna titula.

Jedna funkcija.

I odjednom se menjaju korak, glas, pogled.

Jučerašnji svet postaje tesan,

A novi, zamišljeni, počinje da se gradi

od reči, od ponašanja, od važnosti,

koja raste brže od stvarnosti.

Ova šala u četiri čina, kako je delo definisao sam Nušić, dramaturški je u našoj predstavi, kroz Živkin lik, ostala u originalu. Adaptacija je samo u tome što sam u spojevima scena intervenisala ili štrihovala (izbacila) nekoliko scena, preuzela dramaturški važne replike nekih drugih likova i dala ih Živki. Songovi sa tekstom koji sam dopisala spajaju neke scene i, kao u grčkoj tragediji hor, imaju komentare na Živkin lik i određene događaje.

Ovo je predstava koja treba da nas nasmeje, ali i da nas podseti koliko je važno ne menjati se zbog funkcije i moći.

Maja Mitić

Rediteljka predstave

„Razvojni put Živke ministarkeˮ

IZ PREDGOVORA: „Gospođa Ministarkaˮ šale u četiri čina

 piše Branislav Nušić

„…da se neko digne ili spusti iznad ili ispod linije normale u životu, da se neko uzvisi iznad gomile ili spusti iznad gomile, treba da je podjednako hrabar. Hrabrost je biti čestit, plemenit, uzvišen, isto tako što je hrabrost biti podao i nevaljao. Treba imati mnogo moralne snage u sebi pa se uzneti iznad normalne linije, biti iznad ostalih, iznad gomile; kao što treba vrlo mnogo duševne snage pa sići ispod linije, biti ispod ostalih, ispod gomile: biti hulja, provalnik, klevetnik, razbojnik i ubica. Podjednaka je hrabrost uzneti se u zrak na nepouzdanoj Ikarovoj spravi, koju je naš vek usavršio, kao i spustiti se, u gnjuračkome oklopu, u mulju morskog dna… Ja sam uzeo za ruku jednu dobru ženu i dobru domaćicu  ̶  gospođu Živku Popović  ̶  i izneo je naglo, neočekivano i iznenadno, iznad njene normalne linije života. Takav jedan poremećaj na terazijama života kadar je učiniti, kod ljudi iz male sredine, da izgube ravnotežu te da ne umeju da se drže na nogama. I eto u tome je sadržina „Gospođe Ministarkeˮ, u tome sva jednostavnost problema koji taj komad sadrži.ˮ

PREMIJERA 464