Po motivima Čehovljeve monodrame „O štetnosti duvanaˮ

Dramaturgija: Una Đelošević

Scensko uprizorenje: Branislav Mijatović i Una Đelošević

Igra: Branislav Mijatović

.

O PREDSTAVI

Reč autora:
„Čudne se stvari dešavaju na ovom svetu; s ponekim čovekom dugo živiš zajedno, i u prijateljskim ste odnosima, a nikad se sa njim ne razgovoriš iskreno, iz sveg srca; a s nekim tek što si se upoznao, a već ste il’ ti njemu, il’ on tebi izbrbljali sve što vam je na srcu, kao na ispovesti.”
Ivan Turgenjev
U monodrami „Ka boljem životu u 5 koraka” jedno poučno i korisno predavanje Udruženja „Bolji život”, rutiniranog, ali nadahnutog predavača Ognjena Petra Stankovića, sticajem izuzetnih okolnosti, pretvara se u intimnu ispovest junaka. U ovoj drami pratimo čoveka u poslovično nemogućoj borbi da svoj kašalj prikrije, a svoju zaljubljenost nikada ni sebi ne prizna ̶i što se više trudi, to se sve više otvara pred potpunim neznancima.
Kolika je snaga naše zablude?Gde je granica izdržljivosti da se u zabludi opstane?Šta to mora da se desi da komplikovani preplet svih naših osećanja i uverenja najednom počne razmrsivati, kada za to nije ni mesto ni vreme?Kako izgleda taj dramatični čas u kom se pred našim očima, naša sopstvena kula od karata, oslonjena na neravnu površinu, izgrađena na pogrešnom mestu, na vetrometini, počne rušiti, a mi to pratimo kao u usporenom snimku?Kako izdržavamo dok gledamo sa koliko smo pažnje slagali kartu na kartu, pod kakvim nemogućim uglovima i uslovima su održavale ravnotežu, i kako sada nestaje njihov oslonac?Hoćemo li shvatiti da smo slažući karte̶slagali sebe? Može li se to izdržati na nogama?
Inspirisani Čehovljevom monodramom „O štetnosti duvana”, bavili smo se pitanjima koja bruje dok čitamo ovo formom skromno, a sadržajem neodoljivo delo dragog nam Antoše. Odgovarajući na njih, nastajala je najpre dramatizacija, a potom i ova pozorišna predstava. Simpatije prema našem junaku nismo krili, kao ni želje da mu ovo, ne baš tako prijatno iskustvo saznanja, dođe kao istinsko oslobođenje, i da iz njega izroni osvežen i osnažen, pa ma kakav sud o njemu donela njegova publika, koja je prosto svratila na predavanje o štetnosti duvana. Ima nečeg komičnog u maštovitosti i nadahnuću Ognjena Petra dok se dovija da zabašuri svoj pravi problem i svoja razorna osećanja. Nečeg komičnog, ali i nečeg duboko ljudskog.
„Zašto odmah ne reći šta je na srcu, nego čak i najbolji čovek uvek nešto od drugog krije i prećutkuje?! Svako se pravi surovijim nego što je u stvari, kao da se boji da će uvrediti svoja osećanja ako ih vrlo brzo ispolji”, pitao se Dostojevski, a na njegovom tragu i mi. Ognjen Petar neće odoleti, predaće se i sve će priznati kao da uzvikuje poslednju Čehovljevu repliku: Dixi et animam levavi! (Rekoh i olakšah dušu).

Una Đelošević i Branislav Mijatović

PREMIJERA 465 – 9.4.2026.