Premijera br. 435

Gothold Efraim Lesing

Rediteljka TARA MANIĆ

Redakcija prevoda BOJANA DENIĆ
Dramaturg VUK BOŠKOVIĆ
Scenografkinja i kostimografkinja SELENA ORB
Video materijali, fotografije i plakati MARIJANA JANKOVIĆ
Dizajn animacija MILICA MILOSAVLJEVIĆ

Igraju:
Emilija Galoti JELENA RAJIĆ
Hektor Gonzaga, knez Gvastale MILOŠ TANASKOVIĆ
Marineli, markiz MILOŠ ĐURIČIĆ
Odoardo Galoti PREDRAG GRBIĆ
Klaudija Galoti NATAŠA PETROVIĆ
Grofica Orsina ANA BRETŠNAJDER
Grof Apijani / Andželo BRANISLAV MIJATOVIĆ


Inspicijent Sanja Mitić Jelenković
Sufler Marija Ristić
Dizajn zvuka Dušan Purešić
Dizajn svetla Dragan Marković
Šef scene Boban Simonović
Realizacija scenografije Mirko Stokić
Dekorater Nikola Ranželović
Stolarski radovi Miodrag Marković
Rekvizita Željko Šoršokanović i Bora Bogdanović
Izrada kostima Gordana Ilić, Ljiljana Mijailović, Dragan Marjanović
Garderoberka Mirjana Stanojević
Autor nakita Blagovesta Vasileva
Šminka David Đurašković
Frizura Svetlana Petrović
Organizator Miroslav Kamenković

• 

• 

• 

• 

REČ DRAMATURGA
Svet se konstantno menja, samo u prethodnih godinu dana se promenio više nego što je bilo ko od nas mogao da zamisli ili očekuje. Zbog toga je jako teško govoriti o tome koliko se svet danas razlikuje od onog u kome je Lesing pisao Emiliju Galoti u 18. veku. Ali snaga i značaj ove tragedije je baš u tome što ne govori o tome kakav je svet bio u trenutku pisanja, već o tome kako nastaje promena u svetu. Na prvi pogled, ovo je drama o izumiranju aristokratskog sveta – o načinu života, pravilima i običajima koji su na samrti nakon što na scenu stupa nova klasa ljudi, ljudi koji svoja bogatstva nisu nasledili („Emilija Galoti“ je napisana deceniju i po pre Francuske revolucije). Ali, ako se malo pogleda ispod površine, Lesing piše o dubinskim istinama i problemima koji nastaju kada dva sveta – jedan umirući i jedan koji se još uvek nije rodio – krenu da se sudaraju, dok se na istom pravcu kreću u suprotnim smerovima.
Nakon tradicije pozorišta klasicizma, Lesing u Emiliji Galoti, vraćajući se suštini, a ne formi antičke tragedije, opet stvara heroje po sredini, opet umesto rešenja kandiduje probleme, umesto zabave nudi podržavanje, umesto lakih odgovori pokušava da stvori katarzu.
U srcu ovog eksperimenta, baziranog na Lesingovom iskustvu prvog dramaturga u istoriji pozorišta, nalazi se Emilija Galoti. Junakinja koja ne samo da veruje, nego je otelotvorenje svih vrednosti sveta koji umire. Ona, takva, gotovo nestvarna, mora da nađe svoje mesto u svetu koji postaje
sušta suprotnost onoga što je poznavala ceo svoj život. Taj sudar starog i novog, prikazan kroz prizmu ove mlade žene, stvoriće lomove, stvoriće sukobe, i konačno, stvoriće žrtve. A tadinamika je nešto što ide sa našom civilizacijom u prethodnih nekoliko vekova. Zbog toga je Emilija Galoti relevantna i zbog toga smo odlučili da je postavimo.

GOTHOLD EFRAIM LESING
Rođen kao sin sveštenika, Lesing je odrastao i obrazovao se da bi nastavio očevim stopama. Međutim, na studijama u Lajpcigu tokom 1740-tih, Lesing se zaljubio u pozorište. Nakon što je diplomirao na studijama teologije, medicine, filozofije i filologije, on odlazi u Berlin, gde sa svojim rođakom postaje publicista. Ubrzo su usledile master studije u Vitenbergu.
Tokom službe u Sedmogodišnjem ratu on piše svoje prvo čuveno delo Laokoon: o granicama između slikarstva i poezije. U ovom delu, on zagovara napuštanje klasicizma i vraćanje aristotelovskom podržavanju kao suštini pozorišta. Bio je pravi predstavnik doba prosvećenosti, svedok rađanja građanske klase u nemačkim zemljama i predvodnik njihove kulture.
Nakon rata, odlazi u Hamburg gde će zauvek promeniti istoriju pozorišta. U Hamburškom nacionalnom teatru postaje kritičar, ali onda svoju poziciju razvija u prvog dramaturga u istoriji svetskog pozorišta. Tu piše Hamburšku dramaturgiju (1769), jednu od značajnijih knjiga o pozorištu tokom renesanse. U njoj on iznosi svoje teorije i zapažanja o Aristotelu, tragediji i pozorištu uopšte.
Odmah nakon toga stvara svoje najznačajnije dramsko delo: Emiliju Galoti (1772), a potom i drame Mis Sara Sampson (1755) i Mina fon Barnhelm ili Vojnikova sreća (1767). Tokom života, konstantno je zagovarao religijske slobode, što je krunisao svojim poslednjim dramskim delom Natan mudri (1779). Preminuo je pre nego što se ta drama našla na sceni.

TARA MANIĆ
Rođena je 1994. godine u Beogradu. Osnovne i master studije Pozorišne režije završila je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kao student generacije, u klasi prof. Alise Stojanović. Od 2018, na istom fakultetu, angažovana je kao stručna saradnica na predmetu Pozorišna režija, dok je isto-
vremeno studentkinja druge godine doktorskih umetničkih studija.
Dobitnica je nagrade za najboljeg studenta režije „Hugo Klajn“. Do danas, režirala je predstave na više evropskih jezika, a sa svojim predstavama je učestovala na više međunarodnih festivala u: Moskvi, Trstu, Poznanju, Vilnjusu, Parizu, Avinjonu, osvajajući na njima višestruke nagrade za režiju i svoje predstave. Dobitnica je Prve nagrade „Neda Depolo“ za najbolje radiofonsko ostvarenje, za radio dramu Hamlet ili propala revolucija prema tekstu Hajnera Milera. Kao asistent reditelja, sarađivala je sa Jernejem Lorencijem, Aleksandrom Popovskim i Anom Đorđević. Do danas, radila je u: Beogradskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu, Novosadskom pozorištu, Teatru Vuk. Sarađuje i sa Ansamblom narodnih igara i pesama Kolo. Prvi put režira u Narodnom pozorištu Timočke krajine „Zoran Radmilović“.

VUK BOŠKOVIĆ
Rođen u Lazarevcu 1989. godine. Diplomirao i masterirao na Fakultetu dramskih umetnosti, na Katedri za dramaturgiju, gde danas radi kao docent i sekretar te katedre. Autor je originalnih dramskih tekstova (Hinkeman: šta mora neka bude, Glad, Verter: ili imaš nade ili nade nemaš, Novo doba) i adaptacija dramskih komada koji su postavlja-
ni u nekoliko beogradskih pozorišta. Radio je godinama u advertajzingu i novinarstvu. Trenutno je i kreativni urednik u Ansamblu Kolo.

SELENA ORB
Rođena je 1988. godine. Diplomirala je 2012. na Fakultetu primenjenih
umetnosti, u klasi prof. Svetlane Cvijanović, na odseku za
Scenski kostim. Dobitnik je nagrade fonda Aleksandar Tomašević.
Od 2012, radila je kao kostimograf i scenograf na mnogobrojnim
projektima iz oblasti pozorišne i filmske umetnosti. Pored velikog
broja predstava u značajnijim pozorišnim kućama u Srbiji, radila
je u većini vodećih pozorišta u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i
Sloveniji. Radila je kao kostimograf na različitim dramskim i operskim
predstavama u Kelnu i Visbadenu. Njen kostimografski rad
obuhvata veći broj autorskih kostimografija na različitim kratkometražnim i dugometražnim filmovima.
Vrlo često njen rad prelazi u različita polja vizuelnih umetnosti, što se ogleda kroz saradnju sa različitim
umetnicima iz oblasti fotografije, vajarstva, muzike… Učestvovala je na Praškom kvadrijenalu u sklopu
nacionalne selekcije (2015). Od 2017, radi kao asistent na departmanu za Scensku arhitekturu, tehniku i
dizajn na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu.
Student je doktorskih studija Scenskog dizajna. Dobitnica je Zlatne arene za kostimografiju na 66. Pulskom
filmskom festivalu, za film Poslednji Srbin u Hrvatskoj (2019), kao i Sterijine nagrade za kostimografiju (2020).

MARIJANA JANKOVIĆ
Rođena je 1994. godine u Ivanjici. Diplomirala je i masterirala na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu,
na odseku Fotografija. Pored fotografije, tokom studija istražuje medije grafike i umetničke knjige.
Izlagala je na dve samostalne i 35 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Trenutno se pretežno bavi
konceptualnom fotografijom i proširenim medijem fotografije. Od 2020. radi kao saradnik na Akademiji
umetnosti u Beogradu. Kao fotograf, učestvovala je u pozorišnim projektima Carstvo mraka (r. Igor Vuk
Torbica), te Jul i Osam žena (r. Tara Manić).