Miloš Latinović
GALERIJE

.
Reditelj, autor adaptacije, scenograf i izbor muzike
Nebojša Bradić

.
Dramaturg
Aleksandar Milosavljević

Kostimografkinja
Staša Jamušakov

.

Igraju:
Galerije, rimski imperator: PAVLE PEKIĆ
Romula, njegova majka, paganska proročica: NATAŠA PETROVIĆ
Dioklecijan, rimski imperator: ZORAN KARAJIĆ
Ludoviko Manaki, neimar: MILOŠ TANASKOVIĆ
Valerija, Galerijeva druga žena: ANA BRETŠNAJDER
Sever, vojnik, pisar: GABRIJEL BEĆAREVIĆ
Javer, robinja Persijanka: TEODORA STOJKOVIĆ
Nidar, robinja Persijanka: SANJA NEDELJKOVIĆ
Senka, ubijeni vojnik: BRANISLAV MIJATOVIĆ
Deca, posetioci muzeja: MIONA NIKOLIĆ, MAŠA MARTIĆ,
STRAHINJA MARTIĆ

.

Inspicijentkinja i suflerka: Danica Ilić
Dizajn zvuka: Dušan Purešić
Režija TV spota: Nebojša Bradić i Dušan Purešić
Montaža TV spota: Dušan Purešić
Dizajner svetla: Dragan Marković
Dizajner tona: Dušan Purešić
Asistent dizajnera tona: Stevan Đorđević
Izrada kostima: Gorica Ilić
Garderoba i rekvizita: Biljana Ranđelović

Šef tehnike: Željko Šoršokanović

Tehnika: Boban Simonović, Zlatko Golubović, Ivica Marković

Organizator: Miroslav Kamenković

Fotografije: Vuk Karabašević

Broj premijere: 461

.

Nebojša Bradić
Istorija koja nas se i danas tiče
Priča o rimskom caru Galeriju, njegovim poslovima i danima, scenski je podatna. To je zapravo storija o čoveku niskog društvenog porekla koji se uspinje na tron Carstva kao pobednik nad Persijanacima, o Dioklecijanovom posinku i njegovom savladaru, progonitelju hrišćana koji je doneo Edikt o verskoj toleranciji… Takav Galerije nije ostao u lepom sećanju. To je, pišući Galerijeve utvare, znao i Miloš Latinović. U drami je on, naravno, koristio biografske podatke, ali im nije robovao, niti ih je rekonstruisao. Umesto toga, Miloš je ponudio dramske prizore koje je povezao logikom Galerijevih predsmrtnih sećanja. Time je uspešno premostio istorijske „rupe”, ali je i za sebe obezbedio umetničku slobodu. Uostalom, kada bismo sudili Šekspiru zbog njegovih izneveravanja povesnih činjenica, on bi verovatno završio u kazamatima londonskog Tauera.
Imperator Dioklecijan je 303. godine dozvolio najveći progon hrišćana. Navodi se da ga je upravo Galerije u tome podsticao. Dakle, poslednje što bismo mogli očekivati je da će hrišćanska crkva ubrzo potom ući u savez sa državom. Tokom narednog stoleća ovaj savez je postao temelj Zapadne civilizacije. Evropa je postala samoproklamovano hrišćansko društvo. Ključna je bila 312. godina kada se Konstantin suočio sa svojim rivalom za presto, Maksencijem. Ostalo je dobro poznata istorija. Da nije bilo pobednika na Milvanskom mostu koji spaja dve obale Tibra, pitanje je u kom pravcu bi se dalje razvijala povest. Da li ljudi mogu oblikovati istoriju, ili nas „volja sveta” neizbežno pretvara u sopstvene igračke – samo su neka od pitanja kojima sam se bavio čitajući literaturu o Galeriju.

Galerije, ali i Dioklecijan, tipovi su vladara koje možemo pronaći u svakom vremenu. Dioklecijana možemo predstaviti kao titana, razočaranog i opterećenog gorčinom, ali ga isto tako možemo videti i kao kapricioznog starca teške naravi, koji ne pristaje da se odrekne svog uticaja i svoje imperatorske moći. Galerije se, s druge strane, pojavljuje kao sposoban vojskovođa, čovek koji Carstvom upravlja čvrstom rukom i koji je isključiv kada treba da prihvati mišljenja drugog i drugačijeg. Snaga ovih likova je ogromna.
Pozorište u Rimu bilo je naturalističko: scene spektakla su uključivale hiljade statista, glumca koji je igrao Herakla u sceni požara zamenjivao bi osuđenik na smrt, u predstavama Evripidovih Bahantkinja dešavao se pravi sparagmos i omofagia… Senekin Kralj Edip se zbog toga danas smatra dramom za čitanje. Uvek postoji dilema da li to pozorište treba obnoviti ili adaptirati. I dok se Šekspir igra bez mnogo obzira prema konvencijama elizabetanskog teatra, kod antičke drame se javlja nostalgija za totalnim scenskim prizorom. Znam da će pojedini gledaoci očekivati antičku svetkovinu jer ona fascinira. Jedna stvar je, međutim, jasna: ova obnova je nemoguća, jer arheologija pruža nepotpuna objašnjenja, a na planu totaliteta, istorija je ireverzibilna. Mogle bi se i u Galeriju napraviti scene carskog trijumfa ili razapinjanja na krst, ali je u našem prisupu važnija individualna psihologija. Zbog toga koristimo brojna savremena iskustva zasnovana čak i na protivrečnim principima. Glumci su prihvatili izazov stvaranja ansambla koji solističke zadatke udružuje sa zadacima plastičnog hora, i na taj način povezujemo moderni pogled i jedno vrlo staro društvo, koje nastojimo da učinimo razumljivim.

.

Miloš Latinović
O GALERIJU I NJEGOVIM UTVARAMA
Štitio je Galerije svoj Rim i njegove vrednosti,
a zauzvrat gubio porodicu, prijatelje,
čast…
… u takvom trajanju imperatora Galerija, dok se postojano probijam kroz močvaru materijala i noću ispisujem replike likova, otkrivam sve ono što karakteriše lice apsolutne vlasti: netrpeljivost prema drugom/drugačijem mišljenju, stavu i delu, manipulacija navodnim tradicionalnim vrednostima, odgovornost kao maska za slavoljubivost, te se onda, takva vladavina, kao i svaka autokratska, definiše, prepoznaje i, u konačnom, završava stanjem u kojem vladar može da čini šta želi, čak i gluposti i besmislice, a da to podanici odobravaju s oduševljenjem. Tako sam Galerija doživeo kao savremenog vladara, u čijem činu možemo prepoznati toliko današnjih vlastodržaca koji sebe često vole da porede s Periklom.

.

Aleksandar Milosavljević
Gaj Galerije Valerije Maksimijan i hrišćani
Neka zapažanja o drami „Galerijeve utvareˮ
Upravo priča o Galerijevom odnosu prema hrišćanstvu u sebi sadrži osnovni stimulans koji je od Govedara načinio rimskog imperatora, a ključnu ulogu u formiranju ovog motiva u Latinovićevoj drami igra Romula, Galerijeva majka, apoteozom uzdignuta do božanstva. U drami se Romula pojavljuje kao Furija, ali ne rimski pandan grčke Erinije, boginje osvete, nego nalik vlaškoj vračari koja je u ključnim momentima, a oni su uslovljeni Galerijevim neuspesima, posrnućima i, na koncu, njegovim suočavanjem sa smrću, bodrila sina. Romula će izreći i proročanstvo da će Govedar postati Gaj Galerije Valerije Maksimijan Avgust, da će Rimom vladati zajedno s Dioklecijanom i da ga nakon smrti čeka apoteoza. Argumenti na koje se pritom poziva pripadaju sferi magije i bajanja, a ona proročanstva o sinovljevoj sudbini doznaje čitajući zapise u jetri bika, analizirajući položaj zvezda, sutrašnjicu Romula predviđa na osnovu leta ptica, ponašanja kokošaka. Upravo će ovi elementi, naodoljivo nalik čuvenoj vlaškoj magiji, možda snažnije no bilo šta drugo u ovom komadu, povezati priču o Galeriju sa njegovim i Romulinim zavičajem, sa Gamzigradom i slivom Crnog Timoka.
Kao motorna snaga koja određuje principe sinovljevog delanja i kormilar Galerijeve karijere, Romula će mu usaditi i mržnju prema hrišćanima, jer su u ovoj religiji sva mesta u svetom trojstvu već zauzeta, pa hrišćanstvo ne nudi izglede za večno trajanje. Ono, međutim, može da obezbedi jedino rimski Panteon. Otuda i tolika Galerijeva ostrašćena mržnja prema Isusovim sledbenicima, otuda toliko strasna imperatorova potreba da terorom odbrani Jupitera i ostala rimska božanstva.

Ovde valja konstatovati da, kao i u životu, ni kod Latinovića stvari koje određuju suštinu sveta i čovekove pozicije u njemu nikada nisu jednodimenzionalne. Tako će hrišćanstvo kao zaraza koja preti Imperiji i rimskom poretku preći i prag Galerijevog doma, proširiće se odajama i hodnicima carske palate i poput besnog požara će se širiti državom, prateći ga na njegovim ratničkim i državničkim pohodima. Na kraju će Govedar biti okružen hrišćanima; neki od njemu najbližih to će uistinu i biti, kao Valerija ili njegov verni saborac Sever, no paranoja će i od drugih načiniti hrišćane u sve pomućenijoj svesti bolesnog vladara. Od pomoći tu neće biti ni mudra Dioklecijanova upozorenja.
Ironija kakvu ume da namesti život, učiniće da se isti potpis nađe i na Ediktu o verskoj toleranciji i na mnogim odlukama o smaknućima hrišćana, no rezultat koji je Romula videla blagodareći svojim vradžbinama je ipak postigut – Galerije je postao jedan od rimskih bogova.
Edikt koji Galerije potpisuje u predsmrtnom času biće njegova značajna baština, ali ne i izraz istinskog pokajanja. Sever, sada kao u svojstvu pozorišnog kritičara, već umrlom Galeriju izriče konačnu presudu: „Sad kada si mrtav, Galerije hrabri, ne smeta mi što te izjednačavamo s tvojim bogovima. Svim silama si ih branio od hrišćana, pa eto, sada neka te prime za svoj sto…ˮ

.