Projekat Irfana Mensura

PECI, LANETU, ŽARKU, CVEJI, TALETU, MIŠI, LJUBI, VLASTI

Hvala H. Sinesteri na ideji

.

IGRAJU:

Marija Stanković

Fuad Tabučić

.

Koreografija: Danica Ničić

Originalna muzika songova: Studio “Z”

Tekst songova: Irfan Mensur

Dizajn scene i kostima: Irfan Mensur

Garderoba: Gorica Ilić i Mirjana Stanojević

Svetlo: Dragan Marković i David Nedeljković

Ton : Dušan Purešić i Stevan Đorđević

Inspicijent/Sufler: Danica Ilić

Šef tehhike: Željko Šoršokanović

Dekorateri: Boban Simonović i Zlatko Golubović

Dizajn plakata i programa: Mirko Stokić

Organizator: Jelena Ciganović

Direktor: Vladimir Đuričić

.

Prema rečima autora projekta Irfana Mensura Ideja za ovu predstavu je stara preko 30 godina, kada se susreo sa tekstom H. Sinisterija koji se odnosio na Španiju i tamošnje glumce.

“Međutim shvatio sam da taj tekst koji je davno preveden sa španskog nije za izvođenje i da ne bi mogao da zainteresuje ovu publiku. Onda sam počeo da se time bavim i odlučio da na osnovu te ideje gospodina Sinisterija napravim predstavu u kojoj bih ja pričao o srpskim putujućim glumcima i njihovoj sudbini.

Kada sam počeo da stvaram predstavu odlučio sam da je posvetim ljudima koji su prošli kroz moj život i profesionalno i privatno, ljudima sa kojima sam radio družio se, razgovarao, sarađivao. Ljudima koji su ostavili neki utisak na mene i na moju karijeru, od druženja i stvaranja do mog divljenja nekim generacijama, kad sam ja bio mlad glumac . Prosto je bilo za divljenje raditi predstave i družiti se sa Ljubom Tadićem na primer ili sa Mišom Janketićem, ili sa Stevom Žigonom. Ili divljenje Vlasti Velisavljeviću koji je od svih nas iz generacije bio “najmlađi”. Ja sam se divio njegovom adrenalinu, njegovoj duhovitosti i želji da učestvuje u svemu što je aktuelno. Dakle predstavu sam radio zbog njih i njima. Oni čak učestvuju u predstavi jer sam ja iz njihovih intervjua izvukao po nekoliko rečenica koje su bitne ta ovu predstavu, i oni na neki način razgovaraju sa ovo dvoje glumaca na sceni, koji se pitaju ono što se ja pitam lično a to je, šta to ostaje iza nas ?

Ne ostaje nikakav trag. Govorim naravno o pozorištu. I kada viknemo ili izgovorimo nešto na sceni iza toga ostaje tišina. i kad napravimo neki lep i čudan ili žestok pokret, ne ostaje ništa. Kad koračamo ne ostaje nikakav trag. tako da Kad nema nekih zapisa koji su vizuelni, pozorište je u stvari nešto što je pitanje trenutka i uživanje publike u trenutku kada se to događa. To je priča ove predstave, da nam pozorište ništa ne ostavlja”, rekao je Irfan Mensur.